Na premijeri 1903. dirigovao je Stanislav Binički, a glavne uloge tumačili su bračni par Sultana Cijukova i Žarko Savić.
Opera „Na uranku“ je muzičko-scensko delo srpskog kompozitora Stanislava Biničkog. Operski libreto napisao je srpski pisac Branislav Nušić. Opera „Na uranku“ premijerno je izvedena 1903. godine i predstavlja prvu operu u istoriji srpske umetničke muzike.
Stanislav Binički (1872-1942), ili kako su ga prijatelji i poštovaoci zvali “čika Staša”, u jednom intervjuu prisetio se načina na koji je nastalo epohalno delo srpske muzičke umetnosti – opera „Na uranku“, koja je ujedno i prva srpska opera.
“U ono doba naravno još nije bilo operskih pevača u Narodnom pozorištu, ali sam među dramskim glumcima našao soliste koji su mi bili potrebni. U prvom redu ističem Dobricu Milutinovića, koji je bio kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku. Rada je pevao Raja Pavlovіć, Desanka Đorđević pevala je Stanu, a majku Anđu pevala je Luiza Stanojevićka. Hor je bio pozorišni, a orkestar vojni. Premijeru je dirigovao pozorišni kapelnik g. Dragutin Pokorni. Evo, to su glavni momenti kojih se danas sećam…”
Reakcije kritike na izvođenje prve srpske opere „Na uranku“ bile su neusaglašene.
“Kritika je bila podeljena. Bilo je priznanja, a bilo je i prigovaranja. Raspoloženje neka vam ilustruje “duhovita” dosetka jednog kritičara, koji je lansirao sledeću mudrost među publikom: “U našega Staše, čuješ malo Vagnera, malo tamburaše…” Međutim, publika je delo veoma srdačno primila. Glavne pesme postale su brzo popularne. Svirali su ih Cigani po kafanama (“Kad bi znala Dilber Stano” i “Tamo za gorom”). Prijem kod publike dokazao mi je da sam bio na dobrom putu. Upotrebio sam srpske narodne motive, koje sam individualno obradio. Iako nisam iskoristio čitave narodne melodije, misliіm da sam pogodio duh narodne pesme„, zaključio je Binički u ovom razgovoru pre više od 80 godina.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi i zaboravljena poezija o Šumadiji: stihovi u kojima se čuje miris zemlje i zvuk zvona
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Komentari(0)