Na premijeri 1903. dirigovao je Stanislav Binički, a glavne uloge tumačili su bračni par Sultana Cijukova i Žarko Savić.
Opera „Na uranku“ je muzičko-scensko delo srpskog kompozitora Stanislava Biničkog. Operski libreto napisao je srpski pisac Branislav Nušić. Opera „Na uranku“ premijerno je izvedena 1903. godine i predstavlja prvu operu u istoriji srpske umetničke muzike.
Stanislav Binički (1872-1942), ili kako su ga prijatelji i poštovaoci zvali “čika Staša”, u jednom intervjuu prisetio se načina na koji je nastalo epohalno delo srpske muzičke umetnosti – opera „Na uranku“, koja je ujedno i prva srpska opera.
“U ono doba naravno još nije bilo operskih pevača u Narodnom pozorištu, ali sam među dramskim glumcima našao soliste koji su mi bili potrebni. U prvom redu ističem Dobricu Milutinovića, koji je bio kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku. Rada je pevao Raja Pavlovіć, Desanka Đorđević pevala je Stanu, a majku Anđu pevala je Luiza Stanojevićka. Hor je bio pozorišni, a orkestar vojni. Premijeru je dirigovao pozorišni kapelnik g. Dragutin Pokorni. Evo, to su glavni momenti kojih se danas sećam…”
Reakcije kritike na izvođenje prve srpske opere „Na uranku“ bile su neusaglašene.
“Kritika je bila podeljena. Bilo je priznanja, a bilo je i prigovaranja. Raspoloženje neka vam ilustruje “duhovita” dosetka jednog kritičara, koji je lansirao sledeću mudrost među publikom: “U našega Staše, čuješ malo Vagnera, malo tamburaše…” Međutim, publika je delo veoma srdačno primila. Glavne pesme postale su brzo popularne. Svirali su ih Cigani po kafanama (“Kad bi znala Dilber Stano” i “Tamo za gorom”). Prijem kod publike dokazao mi je da sam bio na dobrom putu. Upotrebio sam srpske narodne motive, koje sam individualno obradio. Iako nisam iskoristio čitave narodne melodije, misliіm da sam pogodio duh narodne pesme„, zaključio je Binički u ovom razgovoru pre više od 80 godina.
Ovo žensko ime se danas ne daje devojčicama: Palo je u zaborav, nećete ga nigde čuti
Posmatrano zajedno sa imenima koja vode poreklo iz latinskog jezika, ovde osnova "vita" znači "život"
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
TAJNA PRVOG OTISKA "GORSKOG VIJENCA": Kako je Njegoševo delo skriveno i spaseno od cenzure?
"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
ŠTA JE "ŽIVA VATRA": Kako su Srbi nekada ritualno palili vatru bez šibica i zašto se verovalo da ima isceliteljsku moć?
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
Komentari(0)