Sergej je preminuo 1976. godine, a Desanka 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog, u Brankovini kod Valjeva, u porti Crkve Svetih arhanđela.
Desanka Maksimović, jedna od najvećih pesnikinja u istoriji srpske književnosti, utkala je mnogo sopstvenih tuga, nedoumica i iskustava u svoje pesme.
Svi dobro znaju njene stihove "Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da", ali malo je poznato da je dugo Desanka tako i živela - čekajući ljubav i istinsku sreću u njoj.
Desanka je rođena 1898. godine. Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, da bi potom dobila stipendiju Vlade Francuske za nastavak školovanja u Parizu. Radila je potom godinu dana u Dubrovniku, da bi se zatim vratila u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, odnosno današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji. Baš u to vreme upoznala je čoveka svog života.
Možda vas zanima:
Zašto Desanka Maksimović đacima nikad nije davala jedinice?
Pesnikinja autentičnog izraza, dosledna sosptvenom viđenju sveta, bila je, kroz svoje pesme, sagovornica svih genercija, velika duša, mila i draga, a već samo njeno ime – Desanka Maksimović – u nama budi najlepša osećanja.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Možda vas zanima:
Zašto Desanka Maksimović đacima nikad nije davala jedinice?
Pesnikinja autentičnog izraza, dosledna sosptvenom viđenju sveta, bila je, kroz svoje pesme, sagovornica svih genercija, velika duša, mila i draga, a već samo njeno ime – Desanka Maksimović – u nama budi najlepša osećanja.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Možda vas zanima:
Zašto Desanka Maksimović đacima nikad nije davala jedinice?
Pesnikinja autentičnog izraza, dosledna sosptvenom viđenju sveta, bila je, kroz svoje pesme, sagovornica svih genercija, velika duša, mila i draga, a već samo njeno ime – Desanka Maksimović – u nama budi najlepša osećanja.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
- Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili - ispričala je jednom prilikom pesnikinja.
Kako je ona objasnila, zbog patrijarhalnog vaspitanja i obaveza prema porodici i mlađoj braći i sestrama, kao najstarija od njih, nije mogla da se posveti ovoj ljubavi.
- Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece, koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom - rekla je pre mnogo godina Desanka.
Sergej Slastikov Kalužanin bio je ruski emigrant, koji je kao mladi kadet u Prvom svetskom ratu zarobljen od strane turske vojske. Nakon mnogo muka i putovanja, na kraju se smestio u Beogradu, a strpljivo je čekao da Desanka bude spremna za brak. Konačno "da" rekla mu je 1933. godine, a on je potom završio glumačku školu. Ponuđeno mu je da radi u Skopskom teatru, što je on odbio jer je Desanka bila vezana za Beograd.
- Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve — pričala je Desanka.
Ona je otkrila i da su mnogi verovali da je mogla "bolje da se uda" jer Sergeju nisu bili puni džepovi.
- Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela - istakla je pesnikinja.
Par, inače, nikad nije imao decu, ali Desanka je isticala da su njene pesme bila njena deca jer im se davala u potpunosti.
- Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala — ispričala je velika pesnikinja.
Sergej je preminuo 1976. godine, a Desanka 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog, u Brankovini kod Valjeva, u porti Crkve Svetih arhanđela.
BEOGRADSKA IKONA: Soliter koji je prekršio sve zakone, kako je nastala "Beograđanka" i zašto se bunila cela arhitektonska elita
Palata Beograd, poznatija kao "Beograđanka", dominira panoramom grada, ali malo ko zna za njen kontroverzan nastanak. Otkrivamo zašto je njena visina razbesnela arhitekte, kako je prekršila urbanističke zakone i zašto je ova zgrada, uprkos svemu, preživela NATO bombardovanje, postavši trajni simbol prestonice.
KAKO SU PRECI DOČEKIVALI MITROVDAN: Zašto se na taj dan mora biti u kući i šta znači kad hajdučka godina počinje
Mitrovdan, 8. novembar, u narodu se oduvek obeležava kao dan velikih promena. Iako je posvećen Svetom velikomučeniku Dimitriju, ovaj praznik je prvenstveno bio vezan za prirodu i pripremu za zimu. Otkrivamo zašto je najvažniji običaj da vas Mitrovdanska noć zatekne kod svoje kuće i kako je ovaj dan postao legendarni "hajdučki rastanak".
NEVIDLJIVA SVETINJA: Otkrijte mesto kod Čačka gde je nastao "Srpski Atos" i gde je najstariji manastir skrivao blago
Ovčarsko-kablarska klisura, poznata kao "Srpska Sveta Gora", krije deset manastira koji su vekovima služili kao duhovno utočište. Otkrivamo zašto je najstariji manastir, Nikolje, bio centralna tačka otpora, i kako je legenda o tajnom, manastirskom blagu nastala u klisuri koja je služila kao skrivena riznica Srbije.
KRALJ KOJI SE BOJAO NOĆU: Priča o Kralju Aleksandru – čoveku koji je spavao sa oružjem i legenda o "ukletom prstenu"
Kralj Aleksandar Karađorđević (1888–1934) je nosio krunu u najturbulentnijem periodu srpske istorije, ali je čitavog života živeo u stalnom strahu od zavere i atentata. Otkrivamo kako je Kralj, svedok krvavih prevrata i ubistava, bio prinuđen da spava sa napunjenim pištoljem pod jastukom i kako se legenda o "ukletom prstenu" prenela na Karađorđeviće.
Komentari(0)