SINE, NEMOJ MAJKU ZABORAVITI Srbi su svojoj deci sekli prst da Ilija ne postane Alija: Jeziva hrišćanska dužnost Turcima
Jedna od najtežih obaveza hrišćana prema turskoj državi jeste odvođenje maloletne dece u Carigrad, njihovo pokrštavanje, školovanje u duhu islama
Srpski književnik Ivo Andrić je 13. marta 1975. godine preminuo i jedini je naš nobelovac.
Njemu je uručena Nobelova nagrada za književnost 1961. godine, koju je primio na svečanosti u Stokholmu pred 700 zvanica i švedskom kraljevskom porodicom u dvorani Koncertne palate Švedske akademije.
Ivo Andrić je prvi, i za sada jedini, dobitnik Nobelove nagrade za književnost na ovim prostorima.
Možda vas zanima:
"Kad sam stao pred Hitlera uspaničio sam se, a stisak njegove ruke..." Andrić zahtevao da nestanu dokazi o susretu koji je Jugoslaviju zavio u crno (FOTO)
„Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“.
"Peva Lepa Lukić Od izvora dva putića, a Andrić kaže..." Reakcija našeg nobelovca na pesmu kraljice narodne muzike i danas se prepričava
Živu uspomenu na Ivu Andrića čuva prvi komšija sa Andrićevog venca 8, slikar Dimitrije Diško Marić.
Možda vas zanima:
"Kad sam stao pred Hitlera uspaničio sam se, a stisak njegove ruke..." Andrić zahtevao da nestanu dokazi o susretu koji je Jugoslaviju zavio u crno (FOTO)
„Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“.
"Peva Lepa Lukić Od izvora dva putića, a Andrić kaže..." Reakcija našeg nobelovca na pesmu kraljice narodne muzike i danas se prepričava
Živu uspomenu na Ivu Andrića čuva prvi komšija sa Andrićevog venca 8, slikar Dimitrije Diško Marić.
Možda vas zanima:
"Kad sam stao pred Hitlera uspaničio sam se, a stisak njegove ruke..." Andrić zahtevao da nestanu dokazi o susretu koji je Jugoslaviju zavio u crno (FOTO)
„Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“.
"Peva Lepa Lukić Od izvora dva putića, a Andrić kaže..." Reakcija našeg nobelovca na pesmu kraljice narodne muzike i danas se prepričava
Živu uspomenu na Ivu Andrića čuva prvi komšija sa Andrićevog venca 8, slikar Dimitrije Diško Marić.
Bilo je to visoko priznanje piscu koji je romanima "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika", "Prokleta avlija" i nizom drugih djela prikazao svetu do tada manje poznate ljude i sudbine sa balkanskog područja.
Nobelov komitet obrazložio je nagradu "epskom snagom kojom je Andrić oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje".
Andrić se besjedom "O priči i pričanju" zahvalio za priznanje.
Istovremeno, u besedi u ime Nobelovog komiteta navedeno je: "Andrić nosi u sebi mnogo nežnosti za ljude, ali ne uzmiče pred strahotama, niti pred nasiljem, koje u njegovim očima potvrđuje stvarnost zla.
On je pisac koji je majstor jednog sasvim ličnog, originalnog kruga motiva. Andrić otvara jednu dosad nepoznatu stranicu svetske hronike i obraća nam se iz dubine napaćene narodne duše Južnih Slovena".
Nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade Andrić je poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH. Na dan smrti Ive Andrića, donosimo odlomak iz romana "Na Drini ćuprija", gde je detaljno opisao bol majki kojima su janičari odvodili sinove, u istoriji događaj poznat kao "Danak u krvi".
"Već je šesta godina prošla od posljednjeg kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta izbor bio lahak i bogat, bez teškoća je nađen potreban broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali u nečistoći, samo da izbegnu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci.
Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen je po jedan dječak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, posljednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se jednomjerno klatili i škripali, virila su svježa i preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko konjiskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vrijeme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.
Na određenom rastojanju od poslednjeg konja u ovom neobičnom karavanu, išli su raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ovih dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana, poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, provedu život u janjičarskim odajama, ili u nekoj drugoj, višoj službi Carstva. To su bile većinom žene, pretežno majke, babe i sestre otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine suharije bi ih rasturali udarcima svojih bičeva, terajući na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo kasnije opet skupljale iza povorke i naporom suznih očiju još jednom ugledale iznad sepetke glavu deteta koje im odvode.
Posebno su bile uporne i nezaustavljive majke. One su jurile, gazile žustro i ne gledajući gde staju, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapijevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, ... obnevidela od plača nalećući pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: "Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?" Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka i da mu daju nešto od sebe koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu za put.
- Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...
- Ilija! Ilija! Ilija! - vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htjela da djetetu usiječe u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvijek biti oduzeto.
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne. Malo po malo te žene su zaostajale i zamorene pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i najupornije jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile rođeno dete koje im gine iz očiju."
KO JE BIO KULIN BAN IZ IZREKE KOJU MNOGI SRBI OBOŽAVAJU: Njegov život obavijen velom misterije, a ovako se slagao sa NEMANJIĆIMA
Svakom od nas se desilo da upotrebi izreku "od Kulina bana..." kada neko počne da priča nadugačko i naširoko (mlađe generacije bi rekle da "smara") o temi koja ne zavređuje toliku pažnju...
Nadežda Petrović: Slikarka koja je život položila za otadžbinu
Rođena u Čačku, školovana u Minhenu, živela između Beograda i Evrope, Nadežda Petrović bila je mnogo više od umetnice. Njene slike i danas krase galerije, a njeno ime vezano je i za hrabrost – jer je u balkanskim i Prvom svetskom ratu dobrovoljno negovala ranjenike, položila svoj život i ušla u legendu.
Gde se ukazala Bogorodica: Priča o manastiru Đunis
Na obali Južne Morave, nadomak Kruševca, podignut je manastir Đunis, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, na mestu gde se, po predanju, ukazala Bogorodica.
Gde je bila kula Ivana Kosančića? Čuvar prošlosti i mitsko mesto južne Srbije
Na vulkanskom vrhu Radan planine, iznad Kuršumlije, uzdiže se Ivan kula – srednjovekovno utvrđenje koje istorija vezuje za doba despota Stefana Lazarevića, a narodna predanja da je baš odavde Ivan Kosančić pošao u boj na Kosovu polju.
Misli i dela Svetog Vladike Nikolaja: Glas koji ne prestaje da odjekuje
Episkop, bogoslov, misionar i besednik, Vladika Nikolaj Velimirović ostavio je iza sebe dela i poruke koje i danas nadahnjuju verni narod širom Srbije i sveta.
Komentari(0)