Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Teško je zamisliti da je prošlo 173 godine od smrti Petra Petrovića Njegoša. To je teško pojmiti jer je on toliko prisutan među nama, jednako kao da večno živi.
Vladika Rade imao je samo 37 godina kada je preminuo, a na njegovoj samrtnoj postelji bili su njegovi roditelji: otac Toma i majka Ivana.
Vladika je imao sva brata (Petra i Jovana) i dve sestre.
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
KADA JE OVO IZGOVORIO, NJEGOŠ JE UMRO: Majka za njim nikad nije zaplakala, kad su ljudi čuli zašto - ZANEMELI SU od šoka
Poslednje reči Njegoša pokazuju kakav je zaista čovek bio i šta mu je bilo važnije od života.
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
KADA JE OVO IZGOVORIO, NJEGOŠ JE UMRO: Majka za njim nikad nije zaplakala, kad su ljudi čuli zašto - ZANEMELI SU od šoka
Poslednje reči Njegoša pokazuju kakav je zaista čovek bio i šta mu je bilo važnije od života.
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
KADA JE OVO IZGOVORIO, NJEGOŠ JE UMRO: Majka za njim nikad nije zaplakala, kad su ljudi čuli zašto - ZANEMELI SU od šoka
Poslednje reči Njegoša pokazuju kakav je zaista čovek bio i šta mu je bilo važnije od života.
Umro je oktobra 1851. godine, a početkom te godine boravio je u Italiji. Posećuje i Čivita Vekija, Livorno, Firencu, Pizu, Đenovu, Torino, Milano i Veneciju. Stiže u Trst 4. maja, a odatle nedelju dana kasnije odlazi u Beč i obližnje lečilište Hicing.
U Crnu Goru vraća se, preko Trsta i Zadra, polovinom avgusta, bez nade da će biti izlečen. Kada je, primičući se Kotoru, sa palube broda ugledao vrh Lovćena, podigao je kapu i rekao „Nećemo se više nigda rastaviti!”.
„Nepovoljno stanje zdravlja moga prinuđuje me poći odavde sjutra za Kotor ne bih li tu ili na drugom kom mjestu sredstvom ljekara našao sebi poboljšanje...” (pismo Pavlu Rešetaru od 16. oktobra 1851)
Umro je od tuberkuloze u 10 sati ujutro, na Cetinju, dvadeset jednu godinu nakon što je postao vladar Crne Gore. U poslednjim svojim časovima rekao je: „Evo me na ždrijelu vječnoga doma... Kopajte me u Lovćen kod nove crkve.”
Sahrana na Lovćenu je odložena, zbog lošeg vremena i strahovanja da bi skadarski Turci mogli da oskrnave lovćensku kapelu, i NJegoš je, 21. oktobra, privremeno sahranjen na Cetinju, u manastiru, u grob njegovog strica svetog Petra. Tek 26. avgusta 1855. svečano su Njegoševi posmrtni ostaci preneti na Lovćen. Tom prilikom, poslušavši želju Njegoševog oca, knez Danilo naredi da se otvori NJegošev kovčeg (uprkos tome što se po kanonima ne može otkrivati telo dok ne protekne sedam godina od smrti), nadajući se da će NJegoševo telo naći celokupno, kao što je bilo telo Petra I. Međutim, od NJegoševog tela beše čitava ostala samo desna ruka, piše Laban.rs
vikipedija
Ovo su reči njegove majke na grobu Njegoševu:
„Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci, nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje, niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati.“ Onda se obrati mrtvome sinu: „Veliki sine, diko moja, radosti mladijeh dana, snago, ponose i kreposti starosti moje i slavo roda našeg, zar doživjeh da te i takvog vidim? Bog ti dao rajsko naselje! Vaistinu Božiju i smrt ti je lijepa! Sve ti pristoji, pa i smrt! Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božijom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božiju nikad za tobom neću plakati. Kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka… Treba da plaču one majke, koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja! Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i On od tebe imati šta tamo da vidi!“
A otac kaza: „Pomoga vi Bog braćo Crnogorci! Dao Bog i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina i vašega i moga gospodara bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju!“
Starac se zatim sagao, celivao krst i desnicu Vladičinu govoreći:
„Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu, ti si u okruti vladičanskoj, ti si preosvešteno lice, sve ti prosto bilo!“
Za ocem je zatim pristupio Đorđije Petrović, i ljubeći ruke Vladičinim roditeljima reče: „Dragi moj striko i mila moja strino, vazda sam znao da ste vi bili Bogom izabrani par ljudski, ali mi je tek sad jasno zašto je Vladika bio takvi kao što je. Sad tek vidim da je Vladiku imao ko roditi. O, da je njemu sad ustati, da mu je vidjeti vas, svoje mile i drage roditelje, da mu je čuti vaše govore o ovome po vas i nas sve najtežem času, dopunio bi svoju pjesmu, pjesmom ocu i majci, progovorio bi onako, kako je samo on znao, umio i govorio. Blago Crnoj Gori! Dok su takvi očevi i majke niko nama neće nauditi, vazda će se u nas rađati pravi sokolovi, lavovi i vitezovi takvi, koji će odoljevati svijema nevoljama, mukama i oskudicama i koji će očuvati vazda slavno ime i svetu slobodu.“
Prisutni narod osta skamenjen, gledajući na oca i majku, na Toma i Ivanu.
Slavimo SVETOG RAVNAAPOSTOLSKOG AVERKIJA JERAPOLJSKOG: Vernici treba da izgovore sledeće molitvu
U vreme cara Antonina beše sv. Averkije episkop u gradu Jerapolju Frigijskom
Pričalo se da je Ivo Andrić umro u teškim mukama: Jedna žena je do kraja bila uz njega, a evo i ko je nasledio njegovo bogatstvo
Trinaestog marta 1975. godine Vojno-medicinska akademija u Beogradu izdaje poslednje saopštenje o smrti nobelovca Ive Andrića
ISTORIJA DEMOKRATIJE U SRBA: Ćorave kutije i ostale izborne krađe i podvale
Strpljivi čitalac ovog štiva biće zapanjen činjenicama: istorija srpskih izbora - od onih prvih održanih po odredbama Trojičkog ustava (donetog u Kragujevcu 1869.) pa do lokalnih iz 1996 - istorija je izbornih mahinacija, policijskog terora, hapšenja, ubistava, falsifikata, neprincipijelnih koalicija, demagogije, medijskih blokada...
Manastir Kasteljan na Avali: Tragovi drevne duhovnosti skriveni u ruševinama
Na Avali, među drevnim kamenjem i ostacima zidova, leže ruševine manastira Kasteljan, svedočanstvo o prošlim vekovima i duhovnim korenima ovog kraja. Iako je danas srušen, Kasteljan čuva tajne svog vremena i ostaje značajno mesto za istraživače i ljubitelje istorije.
Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Komentari(0)