Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao.
Vladeta Jerotić diplomirao je na Medicinskom fakultetu 1951. Kasnije je specijalizovao psihoterapiju u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, ostavio je iza sebe brojna dela iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, filozofije, socijalne politike, teologije i filozofije hrišćanstva, ali i drugih religija. Nekoliko decenija radio je kao načelnik Psihoterapeutskog odeljenja u bolnici "Dr Dragiša Mišović". Predavao je psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Jedna tragedija navela ga je da postane psihijatar, a svojevremeno je objasnio kako.
"Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. "Jedinac u majke!" Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca.
Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i "pukotine" karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao "palog brata" u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) - samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.
Možda vas zanima:
U samo 1 rečenici je Vladeta Jerotić pojasnio šta razboli i uništi svakog čoveka: Mudrost koja otkriva sve
Vladeta Jerotić je u jednoj rečenici objasnio šta čoveka razboli i uništi.
KADA I ZAŠTO TREBA PLAKATI? Vladeta Jerotić preneo vaćnu leksiju koju je naučio od HILANDARSKIH kaluđera
Lekcija koja će vam biti korisna u životu
Možda vas zanima:
U samo 1 rečenici je Vladeta Jerotić pojasnio šta razboli i uništi svakog čoveka: Mudrost koja otkriva sve
Vladeta Jerotić je u jednoj rečenici objasnio šta čoveka razboli i uništi.
KADA I ZAŠTO TREBA PLAKATI? Vladeta Jerotić preneo vaćnu leksiju koju je naučio od HILANDARSKIH kaluđera
Lekcija koja će vam biti korisna u životu
Možda vas zanima:
U samo 1 rečenici je Vladeta Jerotić pojasnio šta razboli i uništi svakog čoveka: Mudrost koja otkriva sve
Vladeta Jerotić je u jednoj rečenici objasnio šta čoveka razboli i uništi.
KADA I ZAŠTO TREBA PLAKATI? Vladeta Jerotić preneo vaćnu leksiju koju je naučio od HILANDARSKIH kaluđera
Lekcija koja će vam biti korisna u životu
Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro.
Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje "haklberijevske" izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke "Zlatna knjiga".
Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici.
Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop "Balkan" za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna "porcija" grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.
Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač u gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu.
Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su se svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i "kako su deca? kako uče? kako su položili razred?
Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao - "dobar đak". A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade "Politike". Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.
Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret - u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo "ukor nastavničkog saveta"; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu - u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" (blago ironično pomišljam na Rodenovog "Mislioca"), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i "čisto" filosofskog.
Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, "navijao"). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija."
(Stil)
I STARO I MLADO SE KRSTI KAD PROLAZI PORED CRKVE: Evo da li je to hrišćanski i šta kaže SVETO PISMO o radu na CRVENO SLOVO
Da li treba raditi na crveno slovo, pitanje je koje često muči Srbe. Vremenom su se mnoge navike vezane, navodno, za veru ukorenile u narodu, ali neke od njih su samo praznoverje.
KAKO SE PRAVILNO PALI SVEĆA U CRKVI: Većina vernika pravi VELIKU GREŠKU pre nego se pomoli za najmilije, ovde se JEDINO KUPUJU
Lojanice, sveće, palile su se hiljadama godina pre Hrista. Po nekim procenama, otkrivene su pre oko 5.000 godina. Tada su se ljudi osamljivali u neke pećine ili prostorije kako bi se uz plamen sveće molili i u njemu pokušali da razaznaju odgovore na pitanja i dobiju rešanja za svoje probleme i nevolje.
TAJNA SRPSKOG IMENA KOJE ČUVA I OPOMINJE: Istovremeno je blagoslov i tiho prokletstvo za one koje ga nose
Da li znate da jedno naizgled obično srpsko žensko ime krije dva potpuno suprotna značenja – jedno nežno i zaštitničko, a drugo toliko mračno da se retko pominje naglas?
Hiljade ljudi uvereno je da će se Isus vratiti u 2025. godini: Evo zašto veruju u Hristov povratak
Zamislite svet u kome se ljudi klade ne samo na sportske rezultate ili cene kriptovaluta – već i na to da li će se Isus Hrist vratiti na Zemlju.
MOLITVA ZA SREĆAN BRAK: Veruje se da jača ljubav supružnika
Brak je jedna od sedam svetih tajni u pravoslavnom hrišćanstvu koja se obavlja u crkvi i predstavlja blagoslov i zajednicu između muža i žene pred Bogom. Neki od najlepših i najdubljih molitvenih tekstova čitaju se tokom svete tajne braka, a osmišljene su kako bi par imao blagosloven, uspešan i zdrav zajednički život.
Komentari(0)