Ovo je priča majke poginulog junaka na Kosovu: Smrtno ranjen spasao desetak drugova i starešinu od egzekucije teroriste OVK
Desetoro ih je majka Zorica Šaćirović iznedrila. Peto po redu dete, sina Gorana, na svet je donela 6. avgusta 1978. godine. A 1999. gdine, baš na isti dan, zajedno sa ostalom decom, proslavila mu je rođendan – na grobu!
Iako brojna porodica, izuzetno su vezani i u dobrim odnosima, što se videlo i na skromnom ispraćaju vojnika Gorana Šaćirovića u junu prošle godine. Gorana su na železničkoj stanici u Boru izljubili majka, braća, sestre i najbliža rodbina. Poželeli su mu srećan put u kasarnu u Raškoj, lake i lepe vojničke dane.
Pešadinac za priču
Posle su mu u Raškoj majka Zorica, brat Ekrem i sestra Slađana otišli i na zakletvu. Imali su i kome. Pešadinac Goran Šaćirović bio je jedan od najboljih vojnika u svojoj jedinici. Posle obuke su ga kao izuzetno sposobnog i disciplinovanog vojnika prekomandovali u Sjenicu i on je tamo postao pripadnik elitne pešadijske jedinice. Naziv za takve sposobne i dobro obučene vojnike je „pešterski vuk”.
Možda vas zanima:
Nemac dobio srce Srbina sa Kosova i krenuo da pronađe njegovu porodicu i pomogne deci: Potresna istinita priča iz krvave 1999. godine biće prikazana na filmu, angažovana i dva Oskarovca
Dramatična istinita i ratna priča sa Kosova i Metohije sada će biti prikazana i na filmksom platnu, i to po događajima opisanim u knjizi Vesellina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo”. Ratnih godina Srbin je kidnapovan, a potom bio žrtva trgovine organima jer je usmrćen a njegovo srce prodato je u Nemačku. Nakon operacije, Nemac koji je dobio srpsko srce počeo da sanja neke čudne snove, neke nepoznate predele i ljude i želeo je da sazna ko je taj čovek zahvaljujući kome je živ i čije srce nosi. Dobio je informaciju da se radi o Srbinu sa Kosova i Metohije i on se uputio tamo kako bi pomogao porodici nastradalog čoveka, a čije srce je kucalo u njegovim grudima.
NEĆE MOĆI Manastir Dečani posedovao 700 hektara zemlje, Albanci hteli da im uzmu i 24 preostala, evo šta se desilo
Manastir Visoki Dečani je srednjovjekovni srpski pravoslavni manastir i zadužbina kralja Stefana Dečanskog. Nalazi se na Kosovu, 12 km južno od grada Peći. Glavni neimar pri gradnji manastira bio je majstor Vito Kotoranin.
Možda vas zanima:
Nemac dobio srce Srbina sa Kosova i krenuo da pronađe njegovu porodicu i pomogne deci: Potresna istinita priča iz krvave 1999. godine biće prikazana na filmu, angažovana i dva Oskarovca
Dramatična istinita i ratna priča sa Kosova i Metohije sada će biti prikazana i na filmksom platnu, i to po događajima opisanim u knjizi Vesellina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo”. Ratnih godina Srbin je kidnapovan, a potom bio žrtva trgovine organima jer je usmrćen a njegovo srce prodato je u Nemačku. Nakon operacije, Nemac koji je dobio srpsko srce počeo da sanja neke čudne snove, neke nepoznate predele i ljude i želeo je da sazna ko je taj čovek zahvaljujući kome je živ i čije srce nosi. Dobio je informaciju da se radi o Srbinu sa Kosova i Metohije i on se uputio tamo kako bi pomogao porodici nastradalog čoveka, a čije srce je kucalo u njegovim grudima.
NEĆE MOĆI Manastir Dečani posedovao 700 hektara zemlje, Albanci hteli da im uzmu i 24 preostala, evo šta se desilo
Manastir Visoki Dečani je srednjovjekovni srpski pravoslavni manastir i zadužbina kralja Stefana Dečanskog. Nalazi se na Kosovu, 12 km južno od grada Peći. Glavni neimar pri gradnji manastira bio je majstor Vito Kotoranin.
Možda vas zanima:
Nemac dobio srce Srbina sa Kosova i krenuo da pronađe njegovu porodicu i pomogne deci: Potresna istinita priča iz krvave 1999. godine biće prikazana na filmu, angažovana i dva Oskarovca
Dramatična istinita i ratna priča sa Kosova i Metohije sada će biti prikazana i na filmksom platnu, i to po događajima opisanim u knjizi Vesellina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo”. Ratnih godina Srbin je kidnapovan, a potom bio žrtva trgovine organima jer je usmrćen a njegovo srce prodato je u Nemačku. Nakon operacije, Nemac koji je dobio srpsko srce počeo da sanja neke čudne snove, neke nepoznate predele i ljude i želeo je da sazna ko je taj čovek zahvaljujući kome je živ i čije srce nosi. Dobio je informaciju da se radi o Srbinu sa Kosova i Metohije i on se uputio tamo kako bi pomogao porodici nastradalog čoveka, a čije srce je kucalo u njegovim grudima.
NEĆE MOĆI Manastir Dečani posedovao 700 hektara zemlje, Albanci hteli da im uzmu i 24 preostala, evo šta se desilo
Manastir Visoki Dečani je srednjovjekovni srpski pravoslavni manastir i zadužbina kralja Stefana Dečanskog. Nalazi se na Kosovu, 12 km južno od grada Peći. Glavni neimar pri gradnji manastira bio je majstor Vito Kotoranin.
Ništa novo. Izuzetan u vojsci baš kao što je neumoran u Boru bio. A bio je – nadničar! Išao je Goran od građevine do građevine. Svojski se na teškim fizičkim poslovima naprezao i tako, nadničenjem, prehranjivao majku i mlađu braću i sestre. Iako mlad postao je stub porodice, domaćin u skromnoj i siromašnoj kući.
– Sin Goran mi je – beležimo reči njegove majke Zorice – iz kasarne u Raškoj otišao na Kosovo. Bilo je to, kasnije sam saznala, u nedelju, 7. marta. Dan kasnije sa Kosova mi se javio telefonom. I sada mi odzvanjaju reči mog deteta koje su, moram i to da priznam, vedro dopirale iz slušalice: „Majko, moja jedinica se sprema za pokret, ali mi ne znamo kud ćemo da idemo. Ti nemoj da se sekiraš što duže vreme neću da budem u prilici da ti se javim…”
Stresla sam se, bilo mi je jasno da ga šalju na Kosovo. Nisam znala da je on već tamo.
U vazduhu je mirisalo na barut, bombe i smrt. Crna slutnja je zahvatila sve ljude, a Goranovu majku Zoricu nešto kao i veća nego ostale.
– Prestravila sam se kada je rat počeo. Znala sam da mi je Goran na Kosovu. Otuda mi se javio pismom. Nekoliko rečenica u njemu. Na obezbeđenju je u nekom selu pored Kosovske Mitrovice. Nije opasno. „A ti”, poručio mi je u poslednjoj rečenici, „nemoj da se sekiraš već brini da mi mlađa braća i sestre ne gladuju. Sve vas mnogo voli vaš Goran.” Tako, eto, on u pismu, a meni se nešto čudno mračilo pred očima, pa sam starijem sinu Ekremu često ponavljala: „Naš Goran će sine, dole da pogine… Oće, oće, majka to oseća!” Bombe su i ovde u Boru i Timočkoj krajini zemlju tresle, a dole na Kosovu su prosto pljuštale. Cigaru na cigaru sam pripaljivala, na duvanu i kafi živela, meni je neprestano nešto govorilo da mi je sinovljeva sahrana, a ne svadba, u sudbini. Nažalost, bila sam u pravu, moja zla slutnja nije bila bez razloga. Moj sin… Moje nesrećno dete!
Dani su se u kući Šaćirovića otezali kao gladne godine. A tek noći! Zabrinuta majka Zorica je do u gluvo doba zurila u ekran. I svijala šake ovlažene od obrisanih suza. Ginulo se tamo gde je njen sin bio. Agresor je odozgo ciljao na živu silu. A dole na zemlji džarnuti osinjak. Smrtonosne žaoke iz albanskih snajpera nemilosrdno su usmeravane prema našim vojnicima i policajcima. Naši su se štitili, branili su se, ali je mnogo gamadi bilo u redovima terorista. A nasrtali su kao drogirani. Sreda je bila, jedanaest pre podne. Majka Zorica je pognute glave sedela na betonskom stepeništu ispred stana. Srčani je bolesnik, a osećala je i bolove od nekadašnje povrede u borskoj ciglani. Trgla se od bata vojničkih čizama. Tri čoveka u maskirnim uniformama prilazila su joj. Oficir i dva vojnika.
– Pitali su me za stan Šaćirovića. U trenu mi je sve postalo jasno pa sam im prestravljeno uzvratila pitanjem: „Da mi nije sin Goran poginuo?” Sažaljivo su mi kazali da jeste i izrazili su mi saučešće. Posle se više ničeg ne sećam.
Printscreen
Goran je poginuo 12. aprila, a za bratovljevo telo u Rašku je otišao Ekrem. U stanu je posle, zajedno sa majkom, preobukao brata u civilno odelo, a vojničko su mu stavili u kovčeg. Uz prisustvo rođaka, prijatelja, drugarica, drugova i mnoštvo Borana hrabri pešadinac, Goran Šaćirović sahranjen je na novom groblju. Svečano, uz vojnu muziku. Kako junaku i priliči.
A Goran je zaista i bio junak. To su, između ostalih, potvrdile i njegove starešine koje su došle na polugodišnji pomen. Prema njihovoj priči, kao i pismu koje je posle sinovljeve smrti majci Zorici stiglo od Goranovog druga Elvisa Mamutovića iz Zemuna, deo Goranove jedinice se posle nekog obavljenog vojnog zadatka vraćao u logor. Negde između Kline i Drenice. I tada su upali u zasedu. Albanski teroristi su otvorili vatru. Naši vojnici su se mrtvi i ranjeni uz jauke stropoštavali na zemlju. Gorana je snajperski metak pogodio u glavu pa je i on pao. Strašna vriska njegovih teško ranjenih drugova ga je istog trena podigla na noge. Dok se podizao rukom je obrisao krv koja mu se iz rane na glavi slivala niz lice. Tad je i ugledao albanskog zlotvora koji je sa bombom u ruci hteo da dokrajči ranjenike i ubije preživele. Bio je dobar strelac i terorista je pao od rafala iz Goranovog mitraljeza. Odmah i Goran. Izdahnuo je pored svojih drugova. Preživelih, teško ranjenih i mrtvih.
Dušu je ispustio kod sela Gornje Obrinje, na sredokraći između Kline i Drenice. Imao je 21 godinu! U miru, kazasmo već, počiva na borskom novom groblju. Od sigurne smrti spasao je desetak svojih drugova i starešina. Samom mu spasa nije bilo.
Izdahnuo je odmah posle herojskog podviga.
(Izvor: cojstvo.rs)
NAPRAVITE SAMI Prelepa mirisna ETERIČNA ULJA iz domaće radinosti
Za sve vas koji volite projekte koje same možete da napravite kod kuće, ovaj će vam se posebno dopasti.
Život Čiča Dražine žene frapira, 1 noć sve preokrenula: Ovako muža ispratila u smrt, preživela pakao i skončala sramno
Žena Draže Mihailovića izdržala je na svojim leđima stvari koje je teško i zamisliti, kao da je snašla sva nesreća ovog sveta.
HOĆETE DA VAM SIN IMA PRAVO SRPSKO IME Simbolika imena je jako važna, zato su baš OVA nosili NAJSNAŽNIJI SRBI!
Ako je istinita ona latinska izreka da je ime znak, onda obratite pažnju koje ime ćete dati svom detetu.
OVAJ SRPSKI GRAD SU ZVALI MALI PARIZ Nećete verovati koliko je kafana imao još u doba Obrenovića
Zahvaljujući naprednim shvatanjima obor-kneza Jevrema Obrenovića, Šabac se tokom 19. veka razvija u veoma naprednu varoš. U priči koja sledi saznaćete zašto se ovaj grad naziva „Mali Pariz“
Svadbena SUJEVERJA i PREDZNACI: Šta donosi LOŠU sreću, a ovo otkriva da će partner biti NEVERAN
Svadbena sujeverja, iako ih većina nas ne shvata ozbiljno, često se dešavaju da pre venčanja počnu da dobijaju sasvim drugo značenje. Svaki par koji namerava da se venča nada se da će njihova veza biti trajna i uspešna. Neki ljudi veruju da je za sreću potrebna mala pomoć, zbog čega obraćaju pažnju na razna sujeverja i predznake vezane za venčanje .
Komentari(0)