Mnogi zapravo ni ne znaju zašto se na venčanju nosi isključivo bela venčanica.
Pre nego što su počele da se nose bele haljine na venčanju, neveste su oblačile haljine koje su imale, ali koje su nosile samo za vreme praznika. Tada je postojalo verovanje da venčanica treba da bude haljina koja će moći da se nosi i u nekim drugim prilikama, te su stoga birale uobičajene boje koje se ne prljaju tako lako.
Ipak, haljine su se razlikovale u odnosu na socijalni status porodice. Kako su se u to vreme brakovi sklapali iz interesa, posebno među višim slojevima društva, haljina je imala za cilj da porodicu predstavi na najbolji način.
Posebni dodaci kojima su se neveste isticale u odnosu na druge su veo ili venac na glavi. Venac je imao obrednu funkciju – štitio je nevestu od zlih sila, a simbolično je izražavao želju za plodnošću, dok je veo imao ulogu da štiti lice neveste od drugih muškaraca.
Prvo zabeleženo venčanje u beloj haljini bilo je venčanje Filipe od Engleske 1406. godine, a potom i Meri od Škotske kojoj je bela bila omiljena boja. Međutim, taj trend se nije nastavio, neveste su i dalje nosile haljine svih boja, dok je u Skandinaviji naročito bila popularna crna boja.
Bela haljina je doživela popularnost 1840. godine kada su se venčali britanska kraljica Viktorija i princ Albert. Kraljica je na venčanju nosila raskošnu haljinu od bele čipke, a detalji o venčanju su se ubrzo proširili putem novinskih izveštaja, što je uticalo na mnoge neveste da nastave da nose haljinu bele boje na svom venčanju.
Tokom narednih decenija stilovi su se menjali, ali je zadržan običaj da mlada ponese belu venčanicu. Kasnije se proširilo verovanje da bela venčanica simbolizuje nevinost, a to verovanje je opstalo do danas.
Do pedesetih godina 19. veka mlade u Srbiji nosile su gradsku nošnju koja je nastala pod uticajem orijentalnog načina odevanja, tek u drugoj polovini 19. veka, mlade su počele da biraju bele haljine.
Neustrašivi bard : glas koji je odjekivao scenom i filmom
Kada se pomene ime Ljube Tadića (1929–2005), prva asocijacija gotovo svakog ljubitelja pozorišta i filma jeste – glas. Dubok, autoritativan, prodoran, bio je njegovo najmoćnije oružje. Uz njega, išla je i pojava koja je plenila – visoka figura, snažan izraz i stav glumca koji nikada nije poznavao strah na sceni.
Zašto je Stefan Lazarević jedan od najvažnijih vladara srpske istorije -vladar iz reda Zmaja i tvorac Manasije
Među svim vladarima srednjovekovne Srbije, retko ko se ističe kao despot Stefan Lazarević (1377–1427). Sin kneza Lazara i kneginje Milice, naslednik Kosovske tradicije i poslednji veliki vitez srpske srednjovekovne države, Stefan je ostavio neizbrisiv trag u istoriji i kulturi. Njegova vladavina bila je most između izgubljenog carstva Nemanjića i buduće borbe za opstanak pod Osmanlijama.
Tvrđava Zvečan – čuvar severnog Kosova kroz vekove
Na strmoj vulkanskoj kupi iznad reke Ibar, uzdiže se tvrđava Zvečan – jedan od najstarijih i najznačajnijih srednjovekovnih gradova Srbije. Kao strateško uporište i kraljevski dvor Nemanjića, Zvečan je bio svedok uspona srpske države, ali i burnih borbi koje su oblikovale našu istoriju.
Sakriven među stenama Jerme: manastir Poganovo i njegove čuvene legende
Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od sela Poganovo, smešten je manastir posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu. Sklopljen sa prirodom, među strmim stenama koje se nadvijaju nad rekom, ovaj manastir deluje kao da je iznikao iz samog kamena. Spoj duhovnosti, umetnosti, legendi i prirodnih lepota čini ga jednim od najlepših kutaka jugoistočne Srbije.
Đeravica, Albanska golgota i legende Prokletija - sneg, bol i ponos srpske istorije
Na krajnjem jugozapadu Srbije, Kosovu i Metohiji, na tromeđi sa Crnom Gorom i Albanijom, uzdiže se najdramatičniji planinski venac Balkana – Prokletije. Ove „Uklete planine“ oduvek su budile strahopoštovanje svojim strogim grebenima, večnim snegom i nepristupačnim vrhovima, ali i privlačile one koji žele da osete moć netaknute prirode.
Komentari(0)