"Ako se tog Vinstona ikada dočepam..."
ČOVEK o kojem se pričaju mnoge legende, junak balkanskih i oslobodilačkih ratova, četnički vojvoda, član Crne ruke i zaverenik protiv krune ili prosto rečeno - Voja Tankosić. Šta je istina, a šta se nije desilo - granica je tu neprepoznatljiva. Uostalom, sve i da se "šamaranje Čerčila" nije odigralo, nego je plod nečije mašte, to ne znači da u toj priči nema istine - jer ona pokazuje kako su ljudi doživljavali Tankosića i kakve su priče o njemu kružile.
Ovako je sve počelo, za vreme Burskog rata u Južnoj Africi (1899-1902) beogradska štampa redovno je donosila izveštaje sa terena, a Srbi su još uvek pamteći turske zločine “navijala” za Bure!
Jedan od britanskih dopisnika iz Burskog rata bio je tadašnji mladi novinar Vinston Čerčil, kasnije premijer Velike Britanije, a u jednom svom članku, zbog tih simpatija Srba prema Burima osuo je “drvlje i kamenje po njima”.
Prema istorijskim podacima baš taj članak je na sav glas, veoma besan u jednoj tada poznatoj beogradskoj kafani pročitao mladi potporučnik Vojislav Tankosić, i tom prilikom se zakleo da će se osvetiti dotičnom novinaru: “Stoka jedna! Ako se tog Vinstona ikada dočepam, sve ću klevete da mu naplatim!“
Kako se navodi prema istorijskim predanjima Vinston Čerčil se godinu dana posle završetka Burskog rata Orjent ekspresom, od Carigrada preko Beograda, vraćao u Englesku. Voz je, navodno, u beogradskoj železničkoj stanici boravio nekoliko sati, pa je Čerčil odlučio da se prošeta gradom i malo osveži.
Vest da je novinar koji je “pljuvao po Srbima” u Beogradu i da se nalazi u jednoj od kafana sadašnje Knez Mihailove ulice došla je do Voje Tankosića, koji se odmah uputio ka kafani “Grčka Kraljica”.
Vojvoda Tankosić pronašao je Vinstona Čerčila u pomenutoj kafani gde ga je psovao i šamarao, kao i da mu je zapretio da će mu “ukoliko još jednom bilo šta tako napiše o Srbima odgovarati glavom”. Tadašnjeg novinara, kasnijeg premijera Velike Britanije od ljutog srpskog vojvode spasila je policija i otpratila ga do železničke stanice i smestila u voz!
Zašto se nož zakopavao ispod kolevke u Homolju: Običaj da se preseče „nevidljiva senka“ koja prati bebu
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
Čaj koji se ne pije: Zašto su žene u Negotinu kuvale „čaj za kuću“ i polivale ga po pragovima
U selima istočne Srbije, žene su jednom nedeljno kuvale čaj od bosiljka, nane i koprive – ne za piće, već za kuću. Tim čajem su prskale ćoškove i pragove, verujući da tako čiste dom od uroka, bolesti i teških reči.
Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
Zašto se u Pčinji voda ostavlja pored vrata kad neko ima noćne more: Tihi ritual protiv „senke sna“
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
Komentari(0)