ZAŠTO ŽENA VUKA KARADŽIĆA NIKAD NIJE ŽELELA DA KROČI U SRBIJU: U jednom pismu, Ana je sve otkrila!
Žena Vuka Karadžića nije imala lepo mišljenje o Srbima
Vuk Stefanović Karadžić se u Beču oženio ćerkom bogatog austrijskog trgovca, osamnaestogodišnjom Anom Kraus, sa kojom je dobio trinaestoro dece. Zbog Vukovih čestih putovanja, Ana je uglavnom decu odgajala sama.
Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao odojčad ili još nedorasla za školu. Tokom svojih čestih i dugih putovanja Vuk je pisao u više navrata Ani kako bi bilo dobro da porodica dođe za njim u Srbiju.
Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o deci uglavnom starala Ana. Koliko je Ani bilo teško i koliko nije želela da živi sa Vukom u Srbiji, govori i sačuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.
Možda vas zanima:
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
VUK KARADŽIĆ UMRO JE NA NEVEROVATAN NAČIN: Kad su grobari podigli kovčeg s njegovim telom ZAPREPASTILI su se od šoka
Kako je umro Vuk Karadžić mnogima ni danas nije poznato, a zanimljivo je da nije osetio nikakve simptome.
Možda vas zanima:
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
VUK KARADŽIĆ UMRO JE NA NEVEROVATAN NAČIN: Kad su grobari podigli kovčeg s njegovim telom ZAPREPASTILI su se od šoka
Kako je umro Vuk Karadžić mnogima ni danas nije poznato, a zanimljivo je da nije osetio nikakve simptome.
Možda vas zanima:
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
VUK KARADŽIĆ UMRO JE NA NEVEROVATAN NAČIN: Kad su grobari podigli kovčeg s njegovim telom ZAPREPASTILI su se od šoka
Kako je umro Vuk Karadžić mnogima ni danas nije poznato, a zanimljivo je da nije osetio nikakve simptome.
U to vreme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd, u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije želela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine. Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa decom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vreme, nagovarao Anu da pređe reku. Ona ga je odbila sledećim rečima:
"Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…"
Ovo je deo Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim delima Vuka Karadžića, znatno je izmenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Anino pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.
Anino mišljenje o Srbiji najpotpunije je izraženo u pismu od 12. marta 1831. godine:
„Htela sam još juče da ti pišem, ali nisam mogla. Još na putu iz kontumaca došlo mi je da zaplačem, a kada sam stigla kući izbio je moj bol, gorko sam plakala, te sam već mislila kako ću se ugušiti u suzama. Počela je da me trese jaka groznica i bila sam primorana da legnem u krevet. Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči ali ne može da pomogne sebi! Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…
Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…
Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…“
Posle ovoga, Vuk je odustao od nagovaranja, pa se prepiska vratila ustaljenim tokovima, sa novcem kao glavnom temom.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi i zaboravljena poezija o Šumadiji: stihovi u kojima se čuje miris zemlje i zvuk zvona
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Komentari(0)