Kako se Zmaj udvarao devojci Ruži: Šaljite brzo nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospođi materi pokazati, ne marim, ali samo nemojte pre…
Kada je, 1861. godine, Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) došao u bolnicu da poseti bolesnu sestru od tetke, pored njene postelje zatekao je Eufrozinu (Rozinu) Ličanin (1844-1872), ćerku čuvenog trgovca iz Novog Sada Pavla Ličanina.
Prelepa sedamnaestogodišnjakinja, iz milošte zvana Ruža, istog trena je osvojila srce mladog pesnika koji joj je, ubrzo nakon toga, poslao prvo pismo:
„Mila gospođice Ružo!
Možda vas zanima:
Teška sudbina čuvenog Srbina koji je nadživeo svu svoju decu, umirali su jedno za drugim: Ko je njega kleo nije dangubio
Jovan Jovanović Zmaj, jedan je od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma.
OMILJENOG SRPSKOG PESNIKA PROKLETSTVO PRATILO U STOPU: Gledao kako mu supruga i deca umiru, a on nije mogao da ih spase!
Sudbina se poigrala sa njim na najokrutniji način
Možda vas zanima:
Teška sudbina čuvenog Srbina koji je nadživeo svu svoju decu, umirali su jedno za drugim: Ko je njega kleo nije dangubio
Jovan Jovanović Zmaj, jedan je od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma.
OMILJENOG SRPSKOG PESNIKA PROKLETSTVO PRATILO U STOPU: Gledao kako mu supruga i deca umiru, a on nije mogao da ih spase!
Sudbina se poigrala sa njim na najokrutniji način
Možda vas zanima:
Teška sudbina čuvenog Srbina koji je nadživeo svu svoju decu, umirali su jedno za drugim: Ko je njega kleo nije dangubio
Jovan Jovanović Zmaj, jedan je od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma.
OMILJENOG SRPSKOG PESNIKA PROKLETSTVO PRATILO U STOPU: Gledao kako mu supruga i deca umiru, a on nije mogao da ih spase!
Sudbina se poigrala sa njim na najokrutniji način
Možda vas zanima:
Teška sudbina čuvenog Srbina koji je nadživeo svu svoju decu, umirali su jedno za drugim: Ko je njega kleo nije dangubio
Jovan Jovanović Zmaj, jedan je od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma.
OMILJENOG SRPSKOG PESNIKA PROKLETSTVO PRATILO U STOPU: Gledao kako mu supruga i deca umiru, a on nije mogao da ih spase!
Sudbina se poigrala sa njim na najokrutniji način
Vi, čitajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki, milim Vas; nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, ne zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim, Vi ćete lako a ja ću kako uzmogu. Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, ti mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju, ali onda bih Vam imao toliko napisati i kazati da u vašu šatulu zaista ne bi stalo. Od kako znam, cveće sam oduvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se njime čovek nakiti i ponositi može, ali nikad još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospođi materi pokazati, ne marim, ali samo nemojte pre, dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.
U najvećoj hitnosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem, nadam se mnogo. Bar ću na putu natenane misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.
Budite mi zdravi, sam se čudim od kud sam ovo pismo nehotice poljubio.
J. Jovanović, 5. decembar 1861. godine”
Gospođica Ruža Ličanin mu ubrzo odgovara:
„Poštovani gospodine!
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.
Ruža”
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
Naši stari nikad nisu SKLANJALI MRVICE SA STOLA "GOLOM RUKOM", a hleb su UVEK DELILI: Narodna verovanja o prizivanju BOGATSTVA i teranju SIROMAŠTVA S PRAGA
Narodna verovanja u Srbiji prizivaju sreću i blagostanje kroz običaje i zabrane. Običaji se prenose generacijski kao deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
Kada selo slavi – zavetina, praznik zajedništva i radosti
Od davnina, svako srpsko selo imalo je svog zaštitnika, a zavetina je bila trenutak kada se okupljalo celo mesto – u molitvi, pesmi i gostoprimstvu.
Komentari(0)