Narod je obožavao, a Miloš je varao na svakom ćošku: Kneginja Ljubica sahranila petoro dece, zbog jednog greha se kajala do kraja "Bog mi nikada neće oprostiti"

Teodora Tojagić

13:00

Kultura 0

Za razliku od Karađorđeve supruge Jelene, koja je imala skromnu ulogu u javnom životu, kneginja Ljubica Obrenović bila je značajna ličnost u društvenim i političkim dešavanjima u Kneževini Srbiji u prvoj polovini 19. veka.

ljubica obrenović
vikipedija

Ljubica Obrenović bila je supruga vođe Drugog srpskog ustanka i srpskog kneza Miloša Obrenovića. Kao prva kneginja novovekovne Srbije, koja se oslobađala od turske vlasti, bila je voljena i poštovana u narodu kao izuzetno ponosna i jaka žena, pa je ostala poznata kao Velika gospođa. Rastrgnuta između borbe da sačuva porodicu i poniženja i tuge zbog čestih muževljevih preljuba, hrabro se nosila sa nesrećama koje su je zadesile i bila značajna figura srpske istorije prve polovine 19. veka. 

Ljubica se rodila 14. januara oko 1785. ili 1788. godine u Srezojevcima kod Gornjeg Milanovca, od oca Radosava Vukomanovića i majke Marije. Vukomanovići su bili poreklom iz Metohije, a u Šumadiju su se doselili, pretpostavlja se, tokom 18. veka. Bili su vrlo imućni i uticajni, pa ih je Joakim Vujić, koji se smatra ocem srpskog pozorišta, opisao svojevremeno: „Vukomanovići su bili česni i bogate gazde ljudi, koji su počitanije i kod naroda imali”

Ljubičina majka je umrla 1797. godine, a otac se ubrzo ponovo oženio ženom čije ime nije zabeleženo. Radosav je imao desetoro dece iz dva braka, a Ljubica je bila druga ćerka po redu. Ona je početkom 19. veka važila za jednu od najviđenijih devojaka u svom kraju, spremna za udaju. Godine 1893. otac je nameravao da je uda za mladog bega Tokatlića, bratanca moćnog rudničkog Selim-bega, koji je živeo u Sarajevu. Beg Tokatlić je čak posetio Vukomanoviće i doneo darove za svoju nesuđenu nevestu Ljubicu, međutim, izbijanje Prvog srpskog ustanka 1804. godine prekinulo je ove planove.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Budućeg srpskog kneza Miloša Obrenovića, Ljubica je srela sasvim slučajno 1802. ili 1803. godine. Miloš je bio sin siromašnog Teodora Mihailovića. Rano je ostao bez oca, a oko 1802. godine prešao je u dom Obrenovića u Brusnici, kod svoje bogatije polubraće po majci, gde je živeo i radio sa polubratom Milanom, uglednim trgovcem.

Prilikom jednog putovanja, u okolini Srezojevaca ugledao je Ljubicu kako sa pomajkom beli platno u potoku. Neugledni momak od 20 godina odmah se zagledao u devojku. U poznim godinama, dok je boravio u Beču, knez Miloš se setio kako ju je upoznao:

„Tada mi je bilo prošlo 20 godina, a još sam bio kao devojka. Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, iziđoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu, i, na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, jest bila lepa za čudo."

Miloš je želeo da se oženi Ljubicom, međutim njena porodica nije podržavala ovaj brak jer je ona bila devojka iz ugledne kuće Vukomanovića, a Miloš na nižem materijalnom i obrazovnom nivou, čija se porodica bavila kaluženjem stoke. Uskoro je počeo Prvi srpski ustanak u kojem se Miloš borio, pa se pitanje venčanja odložilo.

Do venčanja je došlo nakon smrti Ljubičinog oca Radosava, svega 40 dana kasnije. Glavni posrednik udaje Ljubice za Miloša Obrenovića bio je Nikola Milićević Lunjevica koji je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem, bratom kneza Miloša. Kum na venčanju, koje se održalo u proleće 1804. godine, bio je vožd Karađorđe, stari svat Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Milićević Lunjevica.

Iz kneževe priče saznajemo da je vojvoda Milan isprosio Ljubicu i doveo je u njihov dom: „Kad sam se oženio bilo mi je oko 24 godine", prisećao se Miloš. Tada se ispunilo proročanstvo jednog Turčina, koji je rekao, videvši Ljubicu još kao bebu: "Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati“.

Nakon udaje, različite političke situacije primoravale su Ljubicu na česte selidbe. Živela je u Brusnici, u kući svog devera Milana. O njenom životu tokom trajanja Prvog srpskog ustanka ima malo podataka. Sa Milošem, koji je godine ustanka uglavnom provodio van kuće, dobila je dvoje dece: sina Petra 1805. godine i ćerku Petriju 1808. Kada je Prvi srpski ustanak propao 1813. godine, Miloš je hteo da je sa decom skloni iz zemlje, međutim ona se odlučno suprotstavila tome: „Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti". Odlučeno je da se sklone u manastir Nikolje, pa u selo Crnuću, gde je Miloš napravio kuću, a gde se danas nalazi muzej.

Tokom silnih selidbi, od posledica boginja 1814. godine umire im sin Petar, a iste godine rađa im se ćerka Jelisaveta. Dok su živeli u Crnući u jednoj sobi spavalo je nekoliko njih, a sa njima je živela i Miloševa majka Višnja. Ljubica je bila štedljiva, prosto se oblačila, a svojoj deci bi često sama krpila odeću.

Godine 1815. podignut je Drugi srpski ustanak u Takovu. Posle zbora u Takovu, Miloš je u društvu ustanika došao u Crnuću i pred Ljubicom i ćerkama izvadio iz vajata skrivenu vojvodsku odeždu, oružje i barjak i poručio: „Eto mene, a eto i vama rata s Turcima!”.

U vreme oba srpska ustanka, ostalo je zabeleženo da je Ljubica za pojasom obavezno nosila dva pištolja. Poznat je događaj kada se u bici kod Ljubića koja se dogodila u Drugom srpskom ustanku, obratila ustanicima, koji su krenuli u povlačenje, rečima: „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“ što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila.

U boju na Požarevcu poginuo je Ljubičin brat Jovan sa kojim je bila najbliža iz porodice Vukomanović, Milošev pisar i barjaktar. Ljubica je naknadno sahranila brata u manastiru Drača kod Kragujevca i u znak žalosti za njim nikada više nije nosila minđuše.

Ljubica se u svemu ostalom ponašala kao i većina žena tog perioda. Radila je uobičajene kućne poslove, kuvala, radila na imanju, brinula oko stoke i služila supruga za sofrom, za koju je sedala tek nakon što bi mu poljubila ruku, poslužila ga čašicom rakije i nakon čitanja molitve, jela sa njim. Kao i sve žene starog kova, oblačila se jednostavno, od nakita je nosila burmu i sat sa tankim lančićem. Zbog toga ju je narod prozvao „velika gospođa“.

Kako je kasnije govorio njen sin knez Mihailo, znala je po celu noć da mesi i do 12 proja, i da ih ujutru nosi radnicima na njivu. Tkala je, prala veš, spremala obede i mesila hleb. I kada je kasnije postala gospodarica velikog imanja, nikada nije sela za sto sa muškarcima i svojim mužem, koga je oslovaljavala sa „Vi“ i „gospodaru“. Takav običaj zadržao se sve do 1833. godine, kada je Ljubica, po Miloševom odobrenju, najzad mogla da sedne za trpezu uz supruga.

„Tek tada ona je to mogla činiti uz njegovo dopuštenje, ali i tada bi prišla knezu Milošu, poljubila mu ruku, poslužila ga čašom vina, vezala mu salvet oko vrata i tek kada bi on očitao molitvu, oni bi počeli sa jelom", objasnila je Nataša Popovska, istoričarka umetnosti i viši kustos Muzeja grada Beograda, autorka monodrame „Na kafi sa kneginjom Ljubicom" i dodala: „Ljubica nije imala srećan brak. U početku su živeli veoma skromno, a kasnije, kada je osetila sigurnost i materijalni boljitak, izbila su u javnost kneževa neverstva. Ubrzo potom, knez je udaljio suprugu od sebe, odredivši joj da živi u mestu gde on ne boravi, te su se viđali samo za vreme velikih crkvenih i porodičnih praznika".

Nakon Takovskog ustanka, sporazumom Miloša Obrenovića i novog beogradskog vezira Marašli Ali-paše, Miloš je postao srpski knez, a Ljubica kneginja. Preselili su se u Kragujevac, gde je prvo izgrađen Knežev konak, a pored njega podignut je i Ženski (Šareni) konak. Kragujevac je od 1818. do 1841. bio prestonica Srbije.

Posle Kragujevca nastanjuju se u Požarevcu, pa u Beogradu. Sve kuće bile su nameštene skromno, računajući i Konak kneginje Ljubice u Beogradu, koji je građen tokom 1829. i 1930. godine kao njena rezidencija gde je primala zvanične posete.

Ljubica i Miloš su, pored pomenutih Petrije (1808 - 1871), Petra (1805/7 - 1814) i Jelisavete (1814 - 1848), imali još petoro dece: Mariju (1821 - 1823), Anu (umrla 1818), Milana (1819 - 1839), Mihaila (1823 - 1868) i Teodora (rodio se 1830. i živeo samo nekoliko meseci). Samo dva deteta su nadživela oba roditelja, ćerka Petrija i sin Mihailo, a Jelisaveta majku. Četvoro je veoma rano umrlo i to je ostavilo dubok trag na Ljubicu, koju su deca zvala porodičnim imenom Naka.

Poznato je da je knez Miloš bio jako neveran. Jednom prilikom ukrao je iz turskog roblja lepu PetrijuPljakić, i doveo je kod Ljubice u Crnuću da joj služi. Ona je bila Ljubičina desna ruka, međutim od početka joj se nije dopala. Petrija je vremenom sve više privlačila kneževu pažnju, koji je s njom ušao u ljubavni odnos.

Ljubica je jednom prilikom zatekla Miloša i Petriju u krevetu. Kneginja se potom preselila s decom i mužem u Kragujevac, odakle je knez češće odlazio i ostajao u Crnući gde je Petrija nastavila da živi. Početkom 1819. godine Petrija mu je rodila ćerku, kojoj su dali ime Velika.

Ljubica nije mogla da podnese česte muževljeve prevare. Njegova neverstva bila su javna i ponižavajuća za nju. Ona i Miloš nisu imali muškog naslednika, a verovalo se da Ljubica više ne može da rađa. Početkom 1919. je zatrudnela, a pošto se sve otvorenije među narodom pričalo da će se Miloš razvesti od nje i da će Petrija postati nova zvanična knezova supruga, Ljubica se u martu iste godine uputila u staru kuću u Crnuću, da ispita o čemu se radi i tamo zatekla Petriju kako namešta krevete.

Upitala ju je:

- Kome spremaš dve postelje, Petrija?

- Spremam jednu gospodaru, drugu meni.

- A gde ću ja spavati noćas?

- Vala Bogu, prostrana je kuća!

- Zar tako, Petrija?

- Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao - drsko je odgovorila Petrija, ne obazirući se na Ljubicu.

- A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi - rekla joj je Ljubica i uzela knežev pištolj.

- Pištolj jes' Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati! - izgovorila je i pucala ostavivši Petriju na mestu mrtvu.

Posle ubistva kneginja je pobegla. Kada je Miloš saznao šta se dogodilo, toliko je bio besan da je krenuo da ubije zakonitu suprugu. U toj nameri zaustavili su ga Ljubičini rođaci pretnjom da će podići ustanak, ali i saznanje da je trudna. Miloš ju je pomilovao i dozvolio joj povratak u knežev dvor, ali je bila isključena iz supružničke ljubavi.

Petrija je sutradan po ubistvu sahranjena, a na nogama je imala kneginjine žute papuče. Pričalo se da je Ljubica iz prikrajka, sa tavana jedne kuće, gledala sprovod. Miloš joj je oprostio i na navaljivanje svojih glavešina javno su se pomirili na narodnom saboru u manastiru Kaleniću. Jovan i Jevrem Obrenović uveli su pred Miloša trudnu Ljubicu, koja je izašla pred njega sa dva pištolja, poklonila se i rekla da joj ili oprosti ili da je ubije. U tome su je podržala Miloševa braća i prijatelji, a knez joj je oprostio navodeći da ju je spasila trudnoća.

Nakon izmirenja rodio im se 7/19. oktobra 1819. sin Milan, koji je dobio ime po stricu Milanu Obrenoviću, pa je rođenje sina umirilo besnog Miloša. Petrijinu ćerku Veliku, Ljubica je odgajala zajedno sa svojom decom. Na žalost, u to doba deca su često umirala od dečijih bolesti, pa će ona kao i Ljubičina ćerka Marija, u vrlo kratkom razmaku, preminuti jedna za drugom od boginja.

Petrija nije bila jedina Miloševa ljubavnica, imao ih je mnogo. Sa više njih, među kojima su i dve sluškinje u Beču, imao je osmoro, a prema drugim izvorima čak jedanaestoro vanbračne dece. Pričalo se da je jedno od te dece bio i Milivoje Petrović Blaznavac, srpski političar i general rođen 1824. godine od majke koja je služila u Miloševom konaku. Blaznavac je kasnije kao namesnik i vladao Srbijom.

Nakon izmirenja, knez Miloš je nastavio da se sastaje sa drugim ženama. Odnosi između njega i Ljubice ponovo su se pogoršali 1822 godine. Naime, Miloš je posle Petrije bio u vezi i sa izvesnom Stankom iz Stragara. Doveo ju je u Kragujevac i dao joj zasebnu kuću. Knez je bio upozoravan da bi Stanka „mogla da doživi Petrijinu sudbinu”. Jednog dana, 1822. godine, je do njega stigla vest da je Ljubica sa pištoljem u ruci napravila zasedu Stanki ispod kragujevačke ćuprije. Knez je brzo poslao momke da je spreče u njenoj nameri. Ljubica je pretučena, „zaradila” je razbijenu glavu, a lečio ju je Milošev berberin Nićifor Ninković.

Među kneževim ljubavnicama ostala je upamćena i Jelenka, Turkinja rodom iz Vidina. Sa Jelenkom je Miloš javno živeo u Kragujevcu ali je pazio da se ona i Ljubica, koju je preselio u Požarevac „baš ne susreću često”. Kragujevčani su Ljubicu zvali Velika gospođa, a Jelenku – Mala gospođa. Kada je Ljubica dolazila u Kragujevac, Jelenka je bila u obavezi da je javno dočeka i kneginji pred svima ljubi ruku. Poučen prethodnim slučajevima, knez Miloš se, prilikom susreta njih dve u Kragujevcu, postarao da njegovi najpoverljiviji saradnici „motre na svaki Ljubičin korak” i „ne odvajaju se od nje”.

Godine 1831. u Beogradu je izgrađen dvor, danas poznat kao Konak kneginje Ljubice, gde je knez Miloš je smestio ženu i decu, dok je on sebi dve godine kasnije izgradio rezidenciju na Topčideru, danas poznatu kao Konak kneza Miloša, želeći da bude što dalje od turske vojske koja je bila stacionirana u beogradskoj tvrđavi.

Ljubica je bila nesrećna u braku, a vremenom se sve više interesovala za politiku i približavala Miloševim protivnicima, pa je dolazila u ozbiljne sukobe sa knezom. Pred Miletinu bunu priključila se onima, koji su bili nezadovoljni Miloševom vlašću. Zajedno sa Mihailom, njihovim sinom i budućim knezom, prisustvovala je krštenju deteta Stojana Simića 12. januara 1835, kada su se zaverenici dogovorili da ograniče vlast kneza Miloša i nateraju ga da prihvati ustav. Kasnije je izdejstvovala da se seljaci vrate svojim kućama i da ih Miloš ne progoni.

Zbog Miletine bune knez je bio prisiljen da prihvati Sretenjski ustav. Miloš je nakon toga promenio svoje ponašanje prema Ljubici, videvši da ona postaje pretnja po njegovu vlast. Prestao je da je vara, barem javno, i pazio je sa kim se Ljubica sastaje. Dok su ustavobranitelji nastojali da primoraju kneza da se odrekne vlasti, Ljubica je samo želela da ga opomene i primora da popravi odnos sa njom.

Iako je bila nepismena, angažovala je redovno pisare koji su za nju obavljali neophodne poslove, ali, kasnije i beležili njena sećanja pomoću kojih i mi sada znamo nešto što je bilo van diplomatskih i istorijskih dokumenata. Bila je jedna od najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Pomagala je umetnike i intelektualce, koji su joj dolazili i mnogo je uticala na supruga da pomaže Vuka Karadžića i njegov rad. Često je i sama reformatoru srpskog jezika slala novac i poklone, a on joj je ostao privržen do samog kraja. Vuk je 1832. godine pisao knezu Milošu: „Vi dobro znate da od Vaše supruge niko nije nezadovoljniji s vama i s Vašom vladom, ali opet vi od nje nemate boljeg prijatelja u Srbiji.”

U kneginjin dom su dolazili i Joakim Vujić i Dimitrije Davidović, čije je radove finansijski pomagala, a zna se da je materijalnu pomoć pružala i Iliji Čarapiću, sinu Vase Čarapića, ali i ženi Nauma Ička, sina Petra Ička. Posvetila se obrazovanju i vaspitavanju svoje dece, želeći da dobiju obrazovanje koje ona nije imala i uspela je u tome.

Ljubica nikada Milošu nije oprostila naređenje Karađorđevog ubistva. Kada je u julu 1817. godine Karađorđeva glava donesena u knežev dom, Ljubica je uzela u ruke, oprala, obasula suzama i poljupcima, tugujući i žaleći za mrtvim kumom koga je volela i poštovala. Kada je Karađorđeva supruga Jelena Petrović preminula 1842. godine, njeno telo je kneginja Ljubica po velikoj hladnoći otpratila na saonicama iz Beograda sve do Topole. Nije napuštala svoju kumu do kraja.

Srpski narod je mnogo voleo kneginju Ljubicu, a o tome najbolje govore reči francuskog grofa Boa-le-Konta, koji je jednom prilikom napisao: „Srbi duboko cene svoju kneginju, i kad bi njen muž slučajno umro, drži se, da bi javno mišljenje predalo Gospođi Ljubici namesništvo kneževsko.“

Ustavobranitelji su primorali Miloša da podnese ostavku 13. juna 1839. godine. Na vlast je doveden njegov stariji, teško bolesni sin Milan, koji je preminuo posle samo 25 dana vladavine. Milanova smrt je Ljubicu mnogo pogodila, pa crninu nikada više nije skidala. Od slikara Jovana Isailovića mlađeg je iste godine naručila sliku „Knez Milan na odru”, koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, a gde je predstavljena i ožalošćena Ljubica.

Milana je potom nasledio knez Mihailo, mlađi Milošev i Ljubičin sin. Kada je Miloš abdicirao, otišao je u izgnanstvo u Vlašku. Na rastanku se oprostio sa Ljubicom i zatražio od nje oproštaj, a ona nije mogla da sakrije suze kada je Miloš na paroplovu otišao iz Srbije. Vrlo brzo je počela da radi na njegovom povratku u zemlju, međutim bez uspeha. Posle samo tri godine sa vlasti je zbačen i njen sin, knez Mihailo, i na vlast doveden Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević.

Knjeginja Ljubica sa sinom Mihailom, nakon pada sa vlasti, 1842. godine napušta Srbiju i odlazi u Novi Sad. Ubrzo nakon dolaska, već početkom 1843. godine kneginjino zdravlje se ozbiljno narušava. Mnogo je patila zbog saznanja da će umreti izvan teritorije svoje otadžbine. Poslednje dane provela je okružena svojom decom, ćerkama Petrijom i Savkom i sinom Mihailom.

Ljubica se pred smrt izuzetno kajala zbog ubistva Miloševe ljubavnice Petrije, pa je zabeleženo da je rekla: „Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!"

Preminula je u rukama sina Mihaila u progonstvu 14. maja 1843. godine u Novom Sadu „od tuge i žalosti i nesreće koja je njenu porodicu snašla”, a sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori, gde i danas počiva.

Prilikom njenog sprovoda zvonila su zvona sa svih novosadskih crkava, ne samo pravoslavnih, već i rimokatoličkih i protestantskih.

 

POVEZANE VESTI
učenici

Bravo deco: Učenici Mašinsko-saobraćajne škole u Čačku kroz film oživeli lik i delo velikog Disa, Magdalena i Nikola sjajno doneli svoje uloge

Kultura

16:00

18 novembar, 2025

Učenici Mašinsko-saobraćajne škole, nadahnuti životom i nasleđem zavičajnog pisca Vladislava Petkovića Disa, oživeli su njegovu autobiografiju i pesnički svet, od rodnog Zablaća pa sve do Krfa, mesta njegovog tragičnog kraja. Svo to putovanje pretočili su u film „Sa očima izvan svakog zla“. Ovo nije prvi put da profesorka srpskog jezika i književnosti Tamara Pantović sa svojim učenicima oživljava pisce i književna dela. Prošle godine to je bila Na Drini ćuprija, a ove godine Dis.

Tagovi:
Ljubica Obrenović

Komentari(0)

Loading