Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
U tišim selima Pomoravlja, gde se reke granaju kao sudbine, žene su znale da rastanak ne sme biti bez značenja. Kada bi neko iz porodice krenuo na dalek put – u vojsku, u inostranstvo ili „u nepoznato“ – majka, sestra ili žena bi mu iza leđa vezivala maramicu, u koju su stavljali zemlju sa kućnog praga, komadić hleba i grančicu zdravca. Ta maramica nije išla sa njim – ostajala je kod kuće, skrivena, da čuva ono što se ne vidi, a bez čega se ne vraća: dušu.
Kad se krene – nije samo telo to koje ide
Odlazak iz kuće u narodu se nekada doživljavao kao rizik za dušu – naročito ako se ide daleko, u nepoznato. Verovalo se da se čovek može „izgubiti“, ne samo fizički, već unutra – duhovno, mentalno, emocionalno.
Možda vas zanima:
SVETI JOVAN JE TVRDIO DA SE OVO DEŠAVA S DUŠOM 40 DANA POSLE SMRTI: Prva 2 obilazi voljene, 3. se događa VELIKA PROMENA
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno, šta o tome ima da kaže pravoslavna teologija? Evo pravog odgovora!
ŠTA SE DEŠAVA SA DUŠOM AKO NEKO UMRE NA VELIKI PRAZNIK? Sveštenik je ogovorio na pitanje i evo šta je PRAVA ISTINA
Mnogi imaju razne teorije o tome šta se dešava s dušom ako se neko upokoji na praznik, a evo šta je zapravo istina.
Možda vas zanima:
SVETI JOVAN JE TVRDIO DA SE OVO DEŠAVA S DUŠOM 40 DANA POSLE SMRTI: Prva 2 obilazi voljene, 3. se događa VELIKA PROMENA
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno, šta o tome ima da kaže pravoslavna teologija? Evo pravog odgovora!
ŠTA SE DEŠAVA SA DUŠOM AKO NEKO UMRE NA VELIKI PRAZNIK? Sveštenik je ogovorio na pitanje i evo šta je PRAVA ISTINA
Mnogi imaju razne teorije o tome šta se dešava s dušom ako se neko upokoji na praznik, a evo šta je zapravo istina.
Možda vas zanima:
SVETI JOVAN JE TVRDIO DA SE OVO DEŠAVA S DUŠOM 40 DANA POSLE SMRTI: Prva 2 obilazi voljene, 3. se događa VELIKA PROMENA
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno, šta o tome ima da kaže pravoslavna teologija? Evo pravog odgovora!
ŠTA SE DEŠAVA SA DUŠOM AKO NEKO UMRE NA VELIKI PRAZNIK? Sveštenik je ogovorio na pitanje i evo šta je PRAVA ISTINA
Mnogi imaju razne teorije o tome šta se dešava s dušom ako se neko upokoji na praznik, a evo šta je zapravo istina.
Zato su žene razvile ritual koji ne traži mnogo reči, ali ima veliku simboliku.
Šta se stavljalo u maramicu – i zašto?
- Malo zemlje sa kućnog praga – da se osoba „uvek vraća tamo gde je zakoračila prvi put“
- Komadić hleba (obično domaćeg, ponekad posnog) – da „ne ogladni duša“, da se ne zaboravi toplina doma
- Zdravac – sveta biljka, simbol zdravlja, zaštite i svetlosti
Sve se to stavljalo u čistu, belu maramicu – često onu koju je osoba nekada nosila kao dete, ili maramicu od pokojne bake.
Maramica se vezivala čvorom – uvek sa tri zavoja – i stavljala se ispod jastuka, u sanduk, ili u ikonu. Niko nije smeo da je dira dok se voljena osoba ne vrati.
Ko je to radio – i kako?
Ovaj čin su najčešće obavljale majke, ali ako one više nisu bile žive, ritual je preuzimala najstarija žena u kući – sestra, tetka, snaja. Radilo se u tišini, bez prisustva onoga ko odlazi. Nije se objašnjavalo – bilo je “za dušu, ne za znanje”.
Postojalo je i verovanje:
“Ako ne vežeš dušu, ona će lutati i neće prepoznati put nazad.”
Kad se osoba vrati – šta se dešava sa maramicom?
Maramica se otvarala tiho, bez svečanosti. Zemlja bi se posipala ispod kućnog praga, hleb davao pticama, a zdravac spaljivao. Maramica se prala i čuvala – „za sledeću brigu“.
Ako se osoba nikada ne vrati, maramica se ne otvara, već se čuva zauvek, kao duhovna veza sa onim ko je “telo dao daljini, ali dušu ostavio kući”.
Gde se običaj još pamti?
U selima između Ćuprije, Jagodine i Paraćina, kao i uz reku Moravu, starije žene se još sećaju ovog rituala. Neke su ga i dalje praktikovala krajem 20. veka, kada su sinovi odlazili na rad u Nemačku ili Švajcarsku.
Danas se običaj retko vidi, ali tragovi su ostali u pričama, u sanducima i među ličnim stvarima u starim ormarima.
Tiha snaga ženskih ruku
Ritual “zaveži dušu u maramicu” nije bio praznoverje. Bio je emocionalna pismenost generacija žena koje nisu imale psihologe, ni terapiju – ali su imale veru, intuiciju i molitvu. To je bio način da se izrazi ljubav, briga i veza – bez drame, ali s dubinom.
U vremenu kada se rastanci dešavaju preko aerodroma i poruka, možda bi i nama dobro došlo da nešto zavežemo – ne da sputamo, već da sačuvamo ono najvažnije.
Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Pevanje pred vetar: Kako su pastiri sa Stare planine prizivali promenu vremena pesmom u zoru
Na grebenima iznad Kalne i Vrtovca, pastiri su u zoru pevali ka vetru – tiho, jednostavno, gotovo obredno. Verovalo se da pesma može da prizove sunce, odagna kišu ili umiri stado.
Zašto su žene u okolini Leskovca na dan Svete Petke stavljale so ispod jastuka: Običaj za dobijanje odgovora u snu
Verovalo se da, ako u noći uoči Svete Petke staviš šaku soli pod jastuk i postaviš pitanje u tišini, san će ti doneti odgovor. Tihi ritual koji se danas skoro zaboravio, nekada je bio važan čin introspekcije i nade.
Komentari(0)