DRAŽINA ĆERKA SE OCA ODREKLA KAD JE BILO NAJTEŽE: Ugledna doktorka robijala u 6 logora, pismom mu rekla ŠTA MU NE PRAŠTA

Lepote Srbije

14:00

Zanimljivosti 0

Kao student medicine, Gordana nije imala gde da uči, pa je odlazila na Novo groblje, u jednu kapelu koja je bila otključana.

draža mihailović
vikipedija

Gordana Mihailović (Beograd, 1927 – Beograd, 25. februar 2014) bila je srpski i jugoslovenski pedijatar i radiolog, zatočenik Banjičkog logora, pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, borac na Sremskom frontu, kao i ćerka generala Dragoljuba Draže Mihailovića i majke Jelice Mihajlović.

- Udala sam se za jednog pravnika, kratko smo bili u braku, ali nisam želela da imam decu, da moj beleg na njih ne pređe. Još uvek se uplašim kad čujem da je neko ćerki dao ime Gordana - rekla je svojevremeno u ispovesti Duški Jovanić.

Može li jedan život da stane na tri gusto ispisane šlajfne papira? Može, bez prava poricanja ako za advokata zadate demokratije imate Oznu ili Udbu!

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

draža mihailović vikipedija

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Verovatno iz Subjela, Gordana je 27. marta 1944. pisala Draži:

”Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević, član Centralnog nacionalnog komiteta – prim. aut). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno. Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti baš ove prilike koje se oblikuju. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli te, Gordana.”

”Vidite kako sam lepo pisala za taj uzrast”, prokomentarisala je, vidno obradovana, kada sam joj pročitao ovo pismo.

- Gordana je podrazumevala da su meni poznati bitni detalji, pa i ti iz jeseni 1944, tako da smo pričali o nekoj vrsti nadgradnje događaja. U tim trenucima osećao sam izvesnu dozu krivice u njenom glasu, ali ne zbog navodnog odricanja od oca. Ona ga nikad nije ni nagoveštavala, kao ni odricanje od svog srpstva i svoje ličnosti, jer se to u ovom slučaju svodi na isto. Verujem da se ta doza krivice odnosila na samo pripadništvo partizanima, uprkos činjenici da je kao i stotine hiljada drugih nasilno mobilisana, i to kao maloletnica. Verujem, takođe, da su je pokazivali i da su je terali da govori o ”narodnom frontu”, ali ne i da je u tim prilikama uopšte pominjala oca - ispričao je Miroslav Samardžić za Pogled.rs.

draža mihailović vikipedija
 

S druge strane, često je govorila o patnjama zbog njega. Ako bi se prihvatio takav način razmišljanja, to bi značilo da ne treba da postoji vojska, a sem toga da u vreme kada je Draža postao oficir nije bilo odmazdi prema deci oficira. Prihvatila je to obrazloženje, a kad bi je prošla ljutnja na oca, zametala bi priču o princezi Jelisaveti Karađorđević i romanu ”Vizantijsko plavo” njene ćerke Katarine. Tu je ćerka strašno narugala majku zbog svoje nesrećne sudbine. Kod Gordane nije bilo tolike ljutnje prema ocu zbog sopstvenog stradanja, ali bila joj je važna poenta: ”Pustite to, to su porodične stvari. Uvek se neko posvađa sa nekim svojim, padnu teške reči, ali porodica ostaje porodica”, glasio je njen zaključak o romanu ”Vizantijsko plavo”. Inače, uvek je sa puno simpatija govorila o princezi Jelisaveti. ”Ako je moguće da ona bude kraljica – ja sam za monarhiju”, ponavljala je.

U vezi njene patnje bitno je imati u vidu da je neuporedivo gore bilo ono posle, nego pre oktobra 1944. godine, jer su je, za razliku od gestapovaca, komunisti fizički zlostavljali, naročito u logoru na ostrvu Sveti Grgur. Takođe, u komunističkim kazamatima i logorima provela je mnogo više vremena. Psihički teror na tim mestima nije je naročito doticao, jer nije pripadala tom svetu i jer je bila superiornija od dželata.

Kao što su to i inače činili, komunisti su vremenom nadograđivali svoju priču raznim detaljima, pa su čak govorili kako se J. B. Tito lično starao da Dražina deca ne stradaju i da ih je zbog toga doveo u svoj Prateći bataljon. Ona, naravno, nisu bila u toj jedinici, već su poslata na gubilište Sremskog fronta. Komandant 6. hrvatske (ličke) divizije, koji je rekao to za Prateći bataljon, rekao je i da se posle ”interesovao za tu malu Dražinu”, dodajući: ”Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca 6. divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila”.

DRAŽINA ĆERKA SE OCA ODREKLA KAD JE BILO NAJTEŽE: Ugledna doktorka robijala u 6 logora, pismom mu rekla ŠTA MU NE PRAŠTA Printscreen/Youtube
 

Iz cele te priče Gordana mi je potvrdila samo ovo potonje: zaista je dobijala te pozive i sa gnušanjem ih je bacala.

Na Sremskom frontu brzo je ranjena u butinu i prebačena u bolnicu u Smederevu. Lekari su znali ko je i odugovlačili su njeno lečenje, da ne bi bila vraćena na front. U stvari, svedočila mi je Gordana, koliko je to bilo moguće odugovlačili su i za druge.

Posle rata, Jelica i Gordana su izbačene na ulicu. Živele su u nekoj trošnoj i vlažnoj kućici na Zvezdari. Ipak, Jelici je plaćeno 50 posto od vrednosti kuće u Bregalničkoj broj 24, jer se sva imovina supružnika deli na ravne časti, tj. konfiskovana je ”samo” Dražina polovina. Ne sećam se koliko joj je isplaćeno, ali, kao i u drugim slučajevima, suma je svakako bila ispod realne.

Kao student medicine, Gordana nije imala gde da uči, pa je odlazila na Novo groblje, u jednu kapelu koja je bila otključana. Jednom je naišla žena u crnini, majka tu sahranjenog mladića. Rekla je da su joj krajem 1944. sina ubili komunisti. Dodala je da može slobodno tu da uči, jer bi njenom sinu bilo drago kada bi to mogao da zna.

Pričali smo dosta na ovu temu, zaključivši da je ona ipak jedan od retkih potomaka ”druge strane” koji je uspeo da završi fakultet. Većina nije izdržala te uslove i odbačena je na marginu, dok je položaj u društvu zauzelo potomstvo komunista.

Jednom prilikom, 1948. godine ili nešto kasnije, uglavnom posle Rezolucije Informbiroa, na Medicinskom fakultetu su optuživali nekog studenta za neku besmislicu. Svim je bilo jasno da je to laž, ali samo ona je ustala u njegovu odbranu. Uhapsili su i nju i njega. Odveli su je u Glavnjaču, pa u Zabelu, zatim na Goli otok, i najzad u ženski logor na Svetom Grguru, gde su je držali dve godine.

Kasnije, u prodavnici je slučajno srela i prepoznala jednu od mučiteljica sa Golog otoka. I ona je nju prepoznala. Samo su se pogledale.

Po povratku iz logora, Gordana je diplomirala medicinu, ali nije lako mogla da nađe ni posao, ni stan. Jedno vreme je radila kao medicinski tehničar. Prilikom slanja najboljih lekara na specijalizacije, njoj je pripala najopasnija: dečji lekar radiolog. Kada su deljeni tzv. društveni stanovi, 1970-tih, ostala je jedna garsonjera na osmom spratu, ispod Tašmajdana, koju niko nije hteo jer je bila puna buva. Ona je pristala da je uzme. Prvo je zvala majstore koji su zatvorili svaki mogući ulaz i buve su nestale. Volela je da se pohvali tom dovitljivošću.

Proces Dražine rehabilitacije izgledao joj je odvratno od samog početka, što je objašnjavala sledećim rečima: ”Zamislite da deca ovih koji sada proganjaju generala Mladića, za pedeset godina traže da se general Mladić rehabilituje”… Smatrala je da je Draža rehabilitovan u ”Pogledima” i u knjigama koje smo objavili.

Bila je besna kad su mediji objavili kako ne želi da da DNK uzorak za identifikovanje Dražinih ostataka, koji su, navodno, otkriveni na Adi Ciganliji. "Naravno da bih dala", rekla mi je. Uzorak joj niko nije ni tražio, za to je čula samo u medijima.

DRAŽINA ĆERKA SE OCA ODREKLA KAD JE BILO NAJTEŽE: Ugledna doktorka robijala u 6 logora, pismom mu rekla ŠTA MU NE PRAŠTA Ognjen Odobašić/WIkipedia
 

Bila je gadljiva na praktično celu političku scenu, a naročito na stranke koje koriste Dražino ime. Ti stranački lideri i njihove pristalice nisu joj bili ni nalik četnicima među kojima je živela dve godine. Jedan joj je čak poslao knjigu u kojoj opisuje Dražina razmišljanja. Pročitala je deo knjige, onda je iscepala stranicu sa posvetom i knjigu bacila u kontejner. "Opis nema veze sa mojim ocem", rekla mi je.

Za oficirski poziv – kao i za srpske seljake – uvek je iskazivala simpatije. Čitala je moje "Zapise jednog rezerviste" iz 1999. godine i mnogo joj se dopao opis strogog komandanta bataljona, kome vojska tepa kroz nadimak i kada ga psuje. Rekla mi je da je to ključno: o svima se svašta priča, svi se ponekad psuju, ali naši su naši, a tuđi su tuđi, to se tako vidi. Od tuđih, najveći negativac za nju je bio Josip Broz Tito.

Gordana se u javnosti pojavila samo jednom, 2005. godine, kada joj je u američkoj ambasadi u Beogradu uručen Orden legije zaslužnih, kojim je predsednik Truman 1948. godine posthumno odlikovao generala Dražu. I na fotografijama se videlo koliko joj je teško palo to pojavljivanje. Rekla mi je da je orden uzela verujući da je to korisno za srpski narod. Inače, o britanskoj i američkoj politici uvek je govorila negativno. Smatrala je da su zapadne sile, a naročito Britanci, izdale srpski narod i da su najveći krivci za srpsku tragediju 1944/45. godine. Bombardovanje 1999. godine nije je iznenadilo, s obrazloženjem da se to od njih moglo i očekivati.

Posavetovavši se sa svojim sveštenikom, Orden legije zaslužnih zavestala je Crkvi Ružici na Kalemegdanu, koju je pamtila kao vojničku crkvu.

Malo se pričalo o njenom bivšem mužu. Kako su shvatili njeni bližnji, do razvoda je došlo jer je bio "mamin sin": dozvoljavao je da se majka previše meša u njihove odnose. Nisu imali dece.

Najbolja Gordanina drugarica, Ljubica Protić iz Subjela, živela je u Zemunu. Zajedno su odlazile u pozorište, bioskop, restorane... Negde posle 2000. godine trebalo je da idu na neku izložbu i Gordana je nazvala. Javilo se dete i predalo telefon starijima. "Zar Vi ne znate..." Branka je umrla iznenada i već je bila sahranjena.

DRAŽINA ĆERKA SE OCA ODREKLA KAD JE BILO NAJTEŽE: Ugledna doktorka robijala u 6 logora, pismom mu rekla ŠTA MU NE PRAŠTA ilustracija
 

Jedan za drugim umirali su i drugi njeni prijatelji i kolege, lekari u penziji, sa kojima se družila. Postajala je sve usamljenija i to joj je teško padalo. "Dosta je bilo", govorila je u trenucima krize.

Pogodilo je i slabljenje vida. Od 2012. godine više nije mogla da čita, niti da gleda TV program sa titlovanjem. U to vreme najviše je čitala japansku haiku poeziju. Za operaciju katarakte nije imala volje. Od te godine nije izlazila iz stana. Nije bila bolesna, sem što je mučila kostobolja, kao i metalna šipka u butnoj kosti, ugrađena pošto je udario automobil ispred solitera, 1983. godine. Izdavala je snaga.

"Poslednji put nazvala me je krajem leta 2013. godine. Nikad je nisam čuo tako uznemirenu, bilo joj je potrebno vreme da se pribera pre nego što je saopštila uzrok. Mada je na svaki način izbegavala vesti te vrste, na nekoj TV stanici je slučajno čula kako je Draža isečen na komade i bačen u krečanu na Adi Ciganliji. "Je li moguće da su to uradili? Zlotvori!", napisao je Miroslav Samardžić u Pogledima.

Objasnio joj je da je to samo komunistička verzija za zavaravanje traga. Da, postojala je državna komisija za pronalaženje Dražinog groba, ali samo je ponovljena ta verzija, jer njihovi i dalje vladaju. Draža je sahranjen u dvorištu Belog dvora, na padini Lisicijeg potoka, iznad dvorske ograde. To pitanje će biti rešeno kad stvari dođu na svoje mesto.

"Ne govorite to samo da biste me utešili?" – pitala je. "Kada sam to činio?" – odgovorio sam. Ponovila je pitanje na drugačiji način, na šta ju je MIroslav Samardžić zamolio da navede primer kada je tešio netačnim informacijama. Nije bilo primera i ona se polako smirivala, da bi oboje na kraju prešli na uobičajene teme.

Posle je zvao nekoliko puta. Nije imala snage za duži razgovor. Jednom je dala telefon čoveku iz firme za brigu o starima, koji joj je svakog dana donosio hranu i druge potrepštine. Pričala je o njemu, bio je major vazduhoplovstva, jedan od oficira koji su izgubili posao posle 2000. godine.

DRAŽINA ĆERKA SE OCA ODREKLA KAD JE BILO NAJTEŽE: Ugledna doktorka robijala u 6 logora, pismom mu rekla ŠTA MU NE PRAŠTA Rina
 

"Da me je pitala kog zanimanja je ranije bio taj čovek – odmah bih pogodio da je reč o oficiru."

U poslednje vreme nije bilo odgovora na telefonske pozive. Onda je bivši oficir našao zauvek usnulu.

Poslednja želja joj je bila da se sahrani bez baš ikakve pompe.

Ovo je siže životne priče Gordane Mihailović, ćerke komandanta Jugoslovenske vojske u Otaržbini i ministra vojnog, generala Dragoljuba Mihailovića. Nedeljnik “Ekspres” se vraća njenom nepravednom stradanju i posrtanju pošto je došao do sada neobjavljenog dokumenta sačinjenog u Beogradskoj komandi Udbe 13. oktobra 1949, zavedenom u dosijeu pod brojem 14895, spis 38, u kojem je pred islednicima ispričala sve o sebi.

Iskaz potpisan pogrešno Mihajlović umesto Mihailović Gordana. Drugu šlajfnu i po papira ispisala je drugi deo života poznatoj beogradskoj novinarki Duški Jovanić početkom devedesetih, pred raspad SFRJ i Udbe u nepovezanim radnjama. Pričala je o “slobodnom” Beogradu, studijama, o odricanju oca četničkog komandanta, o studijama medicine, radu pedijatra dr Gordane Mihailović u beogradskim bolnicama… Bila je žigosana kao Dražina kći. Taj žig je bio preporuka za sve inkvizicije Brozovog režima.

Svoj iskaz u Udbi, koja je nasledila Oznu, Gordana je dala uoči deportacije na Goli otok, odnosno Sveti Grgur. Na robiju ide sa preporukom prokazanog neprijatelja naroda, iako je bila član Komunističke partije Jugoslavije, a direktan razlog je namešten: Gensek je tražio, odabrana je da na prvom partijskom sastanku drugarski kritikuje kolegu jer je prodavao Grolovu “Demokratiju”, zbog čega je već robijao.

Trebalo je da traži da se on zbog toga izbaci sa fakulteta. Ona je genseku ljutito odbrusila: “Nisam se prijavila da govorim, ali kad ste me već prozvali, reći ću ono što mislim. Ko je nas ovlastio da pravimo hajku na svoje kolege? To nije posao ni zadatak ove partije!” Posle robijanja na Golom otoku i Svetom Grguru, zarekla se i nikad više nije otišla na more.

U ekskluzivnom dokumentu o saslušanju Gordane Mihailović u Udbi 13. oktobra 1948, a ovo je deo iz tog spisa:

“Šestog aprila 1941, prilikom bombardovanja, nalazila sam se u Beogradu. Kroz par meseci čuli smo da mi se otac nalazi na Ravnoj gori sa izvesnom grupom ljudi. Mislili smo da želi da pruži izvestan otpor okupatoru. U to vreme smo čuli i za pokret partizana. Moja majka se bojala da će Nemci vršiti neke represalije nad braćom i dogovarala se sa njima da idu i oni kod oca. Septembra 1941. godine otišao mi je srednji brat. Neko vreme iza njega otišao je i stariji. Kada su izbili sukobi sa POJ, moj stariji brat se vratio u Beograd sa još jednim drugom koji je bio zarobljen od četnika. To je sve u 1941. Pored toga što sam i ranije imala simpatije za KPJ, odlučnu prekretnicu igrao je momenat 1941. koji mi je ispričao brat… Da su četnici predali 360 omladinaca iz partizanskih redova Nemcima. Od tada im više nikada nisam verovala ma kako da je zapadni radio u početku veličao njihove borbe. Decembra 1941. Gestapo hapsi brata i mamu. Puštaju ih početkom 1942. Marta 1942. godine hapse nas sve i šalju na Banjicu (kao taoce). Maja 1942. sam isključena iz IV razreda gimnazije sa motivacijom da sam anacionalni elemenat. Tada sam bila povezana u gimnaziji. Veza nam je bila Lepa Mitrović. Neko vreme nam je bila veza i neka Danica…" - otkrila je ona u tom dokumentu.

O tome da se odrekala oca kad mu je bilo najteže, pisalo se u Nedeljniku.

- Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kada je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni. Nedavno su me na radiju prozivali kao na hipodromu. Javio se neki čovek koji je tvrdio da je video moju fotografiju u novinama onda kada sam držala taj govor. Ne zna tačno kako je sve to izgledalo, ali je siguran da sam zgranula Beograd i da sam bila u tipičnoj 'musolinijevskoj' pozi. Izgleda da je svima dozvoljeno da promene mišljenje. Samo je meni to pravo oduzeto - izgovorila je to kao nekakvu završnu reč u najbolnijem procesu generacijskih zabluda, jer je (o) svom ocu sudila sa nepunih osamnaest godina", piše Nedeljnik.

Da podsetimo, Gordana Mihailović, ćerka generala Draže Mihailovića umrla je 2014.godine u Beogradu, u 87. godini života.

Gordana je živela u centru Beograda, blizu Tašmajdanskog parka. Kao ćerka vođe četničkog pokreta robijala je u šest zatvora i logora: u zatvoru Gestapoa u Ulici kralja Aleksandra, u Glavnjači, pre nego što je odvedena u logor na Banjici. Posle rata ležala je ponovo u Glavnjači a potom u Zabeli, na Golom otoku i Svetom Grguru.

(Pogledi.rs/Miroslav Samardžić/Nedeljnik)

Komentari(0)

Loading