Manastir Rukumija se nalazi u selu Bradarac, na desetak kilometara od Požarevca, i pripada eparhiji braničevskoj. Prema legendi, nastanak manastira je povezan sa nesrećnom devojkom Jelicom, čija je tragedija opisana u narodnoj epskoj pesmi "Bog nikom dužan ne ostaje", zapisanoj od strane Vuka Stefanovića Karadžića. 

Legenda manastira Rukumija

Pesma govori o devojci Jelici koju su braća Pavle i Radule, jako voleli što je izazvalo ljubovoru Pavlove supruge, Pavlovice. Jelica jedan dan dobija od braće na poklon srebrne noževe i njena snaja tada odlučuje da napakosti devojci.

Prvo je ukrala Jelici nož i ubila Pavlovog konja, a potom i njegovog sokola. Krivica je pala na Jelicu, koja se branila da nije kriva i brat joj je poverovao.

Međutim Pavlovica je išla u krajnjost, ponovo je ukrala Jelici nož i ubila svoje dete u kolevci, a taj isti nož vratila tamo gde ga je našla. Odmah potom je probudila muža rekavši mu da je Jelica ubila njihovo dete. Pavle je ušao u sobu dok je Jelica još spavala, pronašao krvav nož i ponovo optužio sestru.

Sirota Jelica nije mogla da dokaže da nije kriva pa je rekla bratu da, ukoliko joj ne veruje, može slobodno da je rastrgne konjima na repove, što je Pavle i učinio. Na mestu gde su joj pale ruke, brada, oči i ona sama, nastali su manastiri Rukumija, Bradača, Sestroljin i Zaova. Po jednoj drugoj legendi na mestu gde su joj pale oči nalaze se dve česme sa lekovitom vodom po imenu Reduša i Jerinac.

Na mestu gde su pale Jeličine oči, prema legendi, nastale su česme sa lekovitom vodom.

Međutim pravda je stigla i Pavlovicu koja se razbolela i bolovala devet godina. Gonjena grižom savesti zatražila je od muža da odu u zaovinu crkvu ne bi li joj bilo oprošteno. Kada su stigli pred crkvu začuli su glas koji Pavlovici kaže da u crkvi nije dobrodošla i da joj nije oprošteno. Očajna, tražila je od muža da i nju rastrgne konjima na repove, što je on opet učinio. Tamo gde su pali njeni delovi tela rastu trnje i koprive.

Koliko u ovoj legendi ima istine, ne znamo zasigurno, ali pozato je da je putopisac Josif Veselić 1861. godine zapisao da se u manastiru zaista nalazi “i neka svetinja ili upravo ruka od neke svetinje, i to kao što se uopšte drži od one devojke koja je onako nevino stradala”.

Otac Sava je svojevremeno potvrđivao da je ruka stajala u manastiru, i da je nestala tokom Prvog svetskog rata. Pošto je kao dečak živeo nedaleko od manastira, otac Sava je povremeno dolazio u ovu crkvu sa roditeljima i celivao ruku koja je bila ukrašena srebrom. Svetinju su najverovatnije odneli Bugari koji su tokom Prvog svetskog rata zauzeli ove krajeve.

Istorija manastira

Istorija manastira nije potpuno poznata, ali se pretpostavlja da je podignut u 14. veku, verovatno od strane kneza Lazara, ili u vreme kralja Milutina ili Dragutina, dok neke teorije vode čak i do rimskog perioda, uz obilježje ostataka rimskog grada Viminacijuma u blizini, gde su pronađeni naslikani krstovi. Prvi zapis o manastiru se pojavljuje u turskim poreznim dokumentima krajem 17. veka pod imenom Vrlište, a nije poznato kada je tačno izgrađen.

Manastir je učinio veliku štetu tokom Prvog srpskog ustanka, kada su Turci iz odmazde spalili svetinju. Obnova je započela nakon dolaska dinastije Obrenović na vlast, a najviše zaslužan za obnovu bio je Miloš Obrenović. U to vreme je crkva posvećena prenosu moštiju svetog oca Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca. Manastir je postao ženski manastir 1953. godine, kada je za igumaniju postavljena mati Angelina Ilić.

Manastir je poznat po svojoj duhovnoj i fizičkoj lepoti, iako je crkva jednobrodna sa pokukružnom aspidom i bez kupole. U manastiru se nalazi i svetinja – ruka devojke Jelice, koja je prema svetom otacu Savi bila ukrašena srebrom i stajala u manastiru sve do Prvog svetskog rata, kada je nestala tokom zauzimanja ove oblasti od strane Bugara. 

Danas je manastir popularno mesto za molitve za zdravlje i brak, a broj onih koji su na ovim mestima našli svoju srodnu dušu je veliki.