Ovo je izuzetno dirljiva priča o sudbini koja je povezala dva izuzetna pojedinca, a njihove životne putanje su ne samo bile paralelne već i duboko povezan
Gojko Stojčević, koji će kasnije postati patrijarh srpski Pavle, i Mehmed Selimović, veliki književnik, delili su školsku klupu u tuzlanskoj nižoj gimnaziji dvadesetih godina prošlog veka.
Iako su bili različitih godina, njihova prijateljstva su bila izuzetno bliska.
Gojko, poreklom iz slavonskog sela Kućanaca, izgubio je roditelje veoma mlad i bio je poslat na školovanje u Tuzlu. Međutim, iako su ga pratili lični gubici, on je izrastao u velikog duhovnog lidera.
,,Ja sam sedeo u prvoj klupi. Sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat. Ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji... Tada se to nije tako osećalo jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora.''
,,Tako su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se suviše ističe ponekada nacionalnost i vera... A onda je bili smo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat i musliman. '' pričao je patrijarh Pavle o svojim školskim danima.
S druge strane, Mehmed Selimović, rođeni Tuzlak, potekao je iz ugledne porodice i bio je veoma perspektivan mladić.
Iako je njegova kasnija književna karijera bila impresivna, njegov život obeležila je duboka tragedija - gubitak starijeg brata Šefkije, koji je stradao za vreme Drugog svetskog rata.
Ova priča o dva velikana ne samo da pokazuje kako su se njihovi putevi ukrstili, već i koliko su njihovi životi bili povezani s lokalnom zajednicom i vremenom u kojem su odrasli.
Njihova prijateljstva i odanost jedan drugome ostavili su dubok trag, a njihovi životni putevi, iako različiti, bili su neraskidivo povezani.
NJihove lične tragedije, poput gubitka roditelja i braće, oblikovale su ih kao pojedince i uticale na njihova dela. Selimović je, na primer, svoju traumu izrazio kroz svoje najpoznatije delo "Derviš i smrt".
Ova priča je podsetnik na to kako sudbina često ima neobične načine da isplete puteve između izuzetnih pojedinaca, čineći ih večno povezanim čak i nakon što su oni napustili ovaj svet.
MILAN SEKULIĆ, GRADITELJ ZGRADA „ALBANIJE" I „POLITKE": Dao je trajni doprinos izgledu Beograda
Kolekcionar Milan Sekulić, pored toga što je Beogradu zaveštao najveću privatnu zbirku ikona, ostavio je veliki trag kao graditelj.
Kad se kuća čisti metlom u krug: Zaboravljeni rituali iz srpskih sela koje niko više ne radi
Nekada je metla bila više od alata – njome se nije samo uklanjao prah, već i zlo, bolest i nevolja, ako se koristila u pravo vreme i na pravi način
Zašto su Srbi nosili nož u čarapi: Narodna verovanja o zaštiti i snazi
Nož u čarapi nije bio znak nasilja, već amajlija, čuvar časti i tiha poruka – „spreman sam da se branim, ali ne i da napadam“
Bratimljenje pod jabukom: Kako su Srbi postajali braća bez krvi
Nekada se nisu svi problemi rešavali zakonom, niti su sve veze rađane krvlju – srpski običaj bratimljenja bio je svetinja jača od svakog potpisa
Komentari(0)