NAJNESREĆNIJI SRPSKI VLADAR: NI MRTAV NIJE IMAO MIRA, MOŠTI SU MU PLJAČKANE, SELJENE I DELJENE ŠEST PUTA

Lepote Srbije

14:00

Kultura 0

Njegove mošti premeštane su, seljene i deljene šest puta!

NAJNESREĆNIJI SRPSKI VLADAR: NI MRTAV NIJE IMAO MIRA, MOŠTI SU MU PLJAČKANE, SELJENE I DELJENE ŠEST PUTA
vikipedija

Ratni vihori i burni događaji u prošlosti dovodili su do toga da u Srbiji često ni mrtvi nemaju mira. Groblja su pljačkana, grobovi otvarani, posmrtni ostaci skrnavljeni… Jedan od onih koji nisu uspeli da izbegnu ovu tužnu sudbinu je i poslednji srpski srednjovekovni car, Uroš Nemanjić.

Od Kosova do Fruške gore

Nije poznato pod kojim uslovima i kako, ali car Uroš je umro mlad i iznenada 2. ili 4. decembra 1371. Narodno predanje kaže da se to dogodilo u Nerodimlju, na Kosovu, na mestu gde se nalazio dvorski kompleks Nemanjića i gde je vladar, u narodu poznat pod nadimkom “Nejaki”, imao svoj letnjikovac.

Po priči, nakon careve smrti, njegova majka Jelena tu je podigla crkvu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice i u njoj sahranila sina. Mesto je uskoro postalo poznato i kao manastir Svetog Uroša, a nedaleko odatle danas se nalazi Uroševac - grad koji je ime dobio upravo po sedmom i poslednjem vladaru iz dinastije Nemanjić.

Čim se pročulo da je car sahranjen u Nerodimlju, vernici iz svih krajeva počeli su da posećuju njegov grob i da se tu mole za spas i isceljenje. Ipak, prošlo je više od dva veka pre nego što je Uroš Nemanjić kanonizovan. Tek 1583. ili 1584. pojavio se neki pastir iz Ovčeg Polja koji je tvrdio da mu se car javio u snu i tražio da se njegovo telo izvadi iz groba. Kako je u narodnu već postojao njegov kult i kako je generalno stanovništvo sa simpatijama i sažaljenjem gledalo na njegovu sudbinu, crkva je Uroša proglasila za mučenika i svetitelja.

Mošti su u Nerodimlju počivale sve do 1705. kada ih je, u jednoj od seoba Srba pred najezdom Turaka, monah Hristofor doneo na Frušku goru, u manastir Stari Jazak. I priča iz Nerodimlja se ponovila! Ubrzo pošto se pročulo da su carevi ostaci tu, Jazak je postao stecište okupljanja velikog broja vernika, koji su dolazili da vide i poklone se moštima poslednjeg vladara Nemanjića.

Ipak, svetiteljev mir nije bio dugog veka. Jedna kost preneta je 1720. u Studenicu. Ostatak moštiju odnet je u Vrdnik 1726. Pa 1730. u Krušedol. Pa 1741. ponovo u Jazak, ovog puta u novo manastirsko zdanje.

Pokazalo se da najgore tek dolazi…

Od Fruške gore do Beograda

Mošti Svetog cara Uroša tihovale su pod svodom manastira Jazak sve do 20. veka. A onda su, baš kao nekada pred najezdom Turaka, ponovo morale “u bežaniju”… ovoga puta sklanjajući se pred novim neprijateljem.

manastir Jazak vikipedija
Foto: WikimediaCommons/Antidiskriminator

Nakon okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, Fruška gora potpala je pod vlast Nezavisne Države Hrvatske. Ubrzo se pokazalo da su zbog toga srpske svetinje na ovoj planini u velikoj opasnosti!

Već u jesen 1941. do Beograda su stigle vesti o paljenju manastira, progonu sveštenstva, skrnavljenju moštiju i krađi crkvenih dragocenosti koje ustaše sprovode širom Fruške gore. Naročita bojazan vladala je za srpske svetinje takozvanog prvog reda – mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića.

Iako je pravoslavna crkva odmah uputila zahtev Ministarstvu prosvete i vera da ostaci svetitelja budu preneti u Beograd, prošli su meseci pre nego što je nemačka komanda izdala dozvolu. Tek sredinom aprila 1942. i na ogromno zalaganje profesora Radoslava Grujića, prote i čoveka koji je neku deceniju kasnije kraj Prizrena pronašao zemne ostatke cara Dušana, sastavljena je komisija koja se uputila na Frušku goru.

Osim Grujića, u konvoju koji je 13. aprila 1942. krenuo u misiju spasavanja, nalazili su se i Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla, ali i Johan Albreht fon Rajsvic, plemić i doktor nauka, ljubitelj umetnosti i istorije, i čovek koji je na svaki način na okupiranim teritorijama pokušavao da spreči uništavanje kulturne baštine, a u prvom redu crkava i manastira. Činjenica da je upravo on bio predstavnik nemačke komande u komisiji, koja je mošti svetitelja trebalo da prenese u Beograd, bila je “dar s neba”.

U toj akciji od stradanja su spasene i mošti cara Uroša. Njih su Grujić, Grbić i fon Rajsvic pronašli u opljačkanom i opustošenom manastiru Jazak.

Na prvi pogled je izgledalo da su mošti izbegle zlu sudbinu, jer su pronađene u prvobitnom kovčegu, na svom mestu, ispred prestone ikone Isusa Hrista. Ipak, to nije bio slučaj!

Prvo je uočeno da na kovčegu nedostaje katanac. Tek kada su ga otvorili, razmere skrnavljenja postale su potpuno jasne! Verovatno tražeći kakvo skriveno blago, razbojnici su kosti nesrećnog srpskog cara potpuno ispreturali. Sve vrednosti iz unutrašnjosti sanduka bile su odnete. Skupoceni prekrivač bio je ukraden. Ostala je jedino stara episkopska mitra, ali su čak i sa nje bili skinuti svi dragoceni detalji i vez.

Zajedno sa moštima Svetog kneza Lazara iz manastira Bešenovo i Svetog Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac, ostaci Svetog cara Uroša prenete su u Zemun, pa preko Save, u Beograd. Prema zapisima profesora Grujića, duž puta nemačka vojna straža odavala im je počast, dok ih je u prestonici dočekao najviši državni i crkveni vrh okupirane zemlje.

Ipak, pravu i najvažniju počast, dao je narod! Zabeleženo je da je duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve stajalo nebrojeno mnogo ljudi i da su ulice oko crkve bile male da toga dana prime sve one koji su došli da se poklone srpskim svetiteljima – jednom caru i dvojici knezova.

Kovčege su nosili oficiri koji su ih zatim predali monasima, a ovi dalje sveštenicima. Uz najveće počasti, crkvene pesme i molitve, nakon što su tri puta obišli oko crkve, mošti trojice svetitelja položene su pod prestone ikone. 

Jazak…

manastir Jazak vikipedija
Foto: WikimediaCommons/Vanilica

Mošti cara Uroša provele su u riznici Saborne crkve u Beogradu čitav Drugi svetski rat, ali i više od pola veka nakon rata. Čak i danas, na ovom mestu, u oltaru, nalazi se deo moštiju.

Manastir Jazak je tokom rata nekoliko puta teško stradao i obnova je potrajala decenijama. Najobimniji radovi izvedeni su ’90-ih godina i od tada su se sve češće čuli zahtevi da se mošti vrate na Frušku goru.

Tog 17. septembra 2001. godine, car Uroš je ponovo krenuo na put. Patrijarh Pavle je u prisustvu episkopa i sveštenstva presvukao sakos (odoru) svetitelja, pročitan je moleban, mošti su položene u novi kivot i otpremljene.

Baš kao i šest decenija ranije, porta je bila prepuna vernika. Beograđani su Uroša Nemanjića dostojno ispratili - najpre za Novi Sad, a zatim su mošti konačno ponovo stigle u manastir Jazak, gde se i danas nalaze.

Bilo je to, nadamo se, poslednje putovanje poslednjeg srpskog cara.

 

TUŽNA SUDBINA: Ko je Mile koji ide lajkovačkom prugom?

TUŽNA SUDBINA: Ko je Mile koji ide lajkovačkom prugom?

Kultura

17:00

24 jul, 2024

Kod nas ništa ne može da prođe bez kontroverzi i teorija zavera, a ta sudbina je zadesila i čuvenu pesmu. Iako je pesma Ide Mile lajkovačkom prugom bila i ostala jedna od najomiljenijih u narodu, u novije vreme se pojavljuju izvori koji tvrde da se ona znatno razlikuje od izvornog teksta, koji ima znatno moćniju poruku i potresniji kontekst.

Tagovi:

Komentari(0)

Loading