OSTAO BEZ DINARA, SEO SAM MEĐU DECU DA NE ZAPLAČEM I UKLJUČIM TV: Čujem kako 100.000 duša peva moje reči i kažem sebi...
28. januara navršilo se 29 godina od smrti velikog pesnika Duška Trifunovića koji je predvideo svoju sudbinu rečima "po meni se ništa neće zvati"
Jednom su pitali Duška Trifunovića da li je nekome naplaćivao pesme, pričao je ovako: "Ma, ne, nije se to tada radilo. U početku sam im čak i davao honorar da bi mogli da pevaju. Nije tada bila praksa da tekst nešto znači, pesme su bile njihove. Negde na vrhuncu sedamdesetih, ništa mi ne ide. Knjiga pesama ne ide, za roman nema papira, dobijam otkaz, nema novca. Ja sednem među decu, da ne bih zaplakao, i uključim televizor… u jednom trenutku čujem “Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas”… jedno 100 hiljada duša peva moje reči. E, kažem, stani, vidi koliko njih je zadovoljno, e marš budalo. Spasilo me to jednom."
Duško je bio rođen u Sjekovcu kod Bosanskog Broda, da bi nakon završenog zanata i srednje šumarske škole otišao u Sarajevo da studira književnost. Tu je bio ono što je on zaista, pesnik. Ali ta sreća nije dugo trajala. Rat koji se desio 1992. godine od Duška Trifunovića napravio je izbeglicu ili kako je on to govorio "izmaglicu".
U Beograd je stigao poslednjim Lastinim autobusom iz Sarajeva, a u džepu je imao samo ključ od stana koji je bio zapaljen.
"Ubijen sam", rekao je svojoj rodbini u Beogradu tada.
Poslednja pesma koju je napisao nosi stihove "ima nešto u tom što me nećeš i u tome što ja tebe neću" i svedoči o tome kako se on osećao dok je živeo i radio u Novom Sadu.
Iako su mu nudili posao, on je najviše voleo da dan provodi u vozu koji je išao za Skoplje ili unutrašnjost Srbije. A šta je radio u vozu? Pisao je pesme, jer, prema svedočenju njegovih rođaka Duško je govorio kako samo u vozu može da poslaže stihove onako kako treba.
"Bio je srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči. Hteo je da umre. Na dan njegove sahrane, kada su iznosili kovčeg iz kapele, na nebu se od tragova aviona pojavio broj osam, kao znak beskonačnosti. Uzor mu bio je Branko Radičević koji je rođen u Slavonskom Brodu, a Duško je rođen u blizini Bosanskog Broda. Kada su se ova dva pesnika rodila razdvajala ih je reka, a sada ih razdvaja, ili bolje reći, spaja Fruška Gora. Verovatno se negde druže tamo gore i pišu pesme za anđele. Pesnici ne umiru. U Izraelu kažu da čovek ne umire fizičkom smrću, već zaboravom. Ali pesnike nikada neće zaboraviti i zato su oni besmrtni. Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta - ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale, završava ovu priču Darko Trifunović, koji je za portal Espreso evocirao uspomene na život i delo svog strica, velikog pesnika Duška Trifunovića.
Tri pesme Duška Trifunovića koje morate znati:
Grešio sam
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Pristao sam biću sve što hoće
Patnja
Patio sam više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko,
patio sam nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.
Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene,
kako trčim i nosim joj cveće,
kako molim a ona me neće.
Uzeo sam koliko je dala,
poljubio i rekao hvala.
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više.
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
U senci kneza Lazara: Tajanstveni život vojvode Ivana Kosančića
Ime mu se šapuće u stihovima, ali istorija o njemu gotovo da ćuti. Ivan Kosančić je jedan od najmističnijih srpskih junaka — slavljen u epskim pesmama, ali skriven u senkama istorijskih zapisa. Ko je zapravo bio vojvoda koji je pre polaska na Kosovo ugledao tursku vojsku i doneo kobnu vest?
Krstonoša ne stari: Običaj koji nosi i leči
Krstonoše su više od nosilaca ikona — one su čuvari običaja, predanja i zajedničke molitve. U mnogim selima Srbije, još uvek postoji nepokidana nit između naroda i svetih litija koje se vekovima obnavljaju, bez prekida.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Kuda je išao put cara Dušana kroz Srbiju? Tragovima vladara koji je sanjao carstvo
Srpski car Dušan nije imao jednu prestonicu, ni jednu stazu. Njegov put bio je mapa naraslog carstva, isprepleten crkvama, tvrđavama i granama moći koje su se pružale ka jugu i istoku.
Komentari(0)