Pamtimo ga po odličnim ulogama, ali i po specifičnom nadimku.
Glumačka legenda Vlastimir Đuza Stoijljković ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, a pamtićemo ga po mnogim ulogama.
Vlastimir Stojiljković svima je ostao upamćen po nadimku Đuza. Ipak, retko ko zna kako je zaradio taj nadimak. Nije ga mnogo voleo, ali se dobro uklopio u njegovu životnu priču.
- Dobio sam ga od brata koji me je zbog tvrdoglavosti nazvao Đuza, po rečima “đuz, đuz” kojima se tera magarac - prisetio se slavni glumac u jednom intervjuu.
- Ko bi rekao da će mi ostati trajno? A nije mi se nikad sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, već dugo živimo jedan s drugim. Posle su me samo roditelji zvali Vlasto.
Za publiku i prijatelje je ostao Đuza, "uvredljiv" ton nadimka se odavno izgubio, ali tvrdoglavost mu je ostala kao jedna od osobina koje su ga učinile našom glumačkom legendom.
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
U senci kneza Lazara: Tajanstveni život vojvode Ivana Kosančića
Ime mu se šapuće u stihovima, ali istorija o njemu gotovo da ćuti. Ivan Kosančić je jedan od najmističnijih srpskih junaka — slavljen u epskim pesmama, ali skriven u senkama istorijskih zapisa. Ko je zapravo bio vojvoda koji je pre polaska na Kosovo ugledao tursku vojsku i doneo kobnu vest?
Krstonoša ne stari: Običaj koji nosi i leči
Krstonoše su više od nosilaca ikona — one su čuvari običaja, predanja i zajedničke molitve. U mnogim selima Srbije, još uvek postoji nepokidana nit između naroda i svetih litija koje se vekovima obnavljaju, bez prekida.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Šapat hrasta i krst u kori: Kako drvo postaje sveto u Srbiji?
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
Komentari(0)