1988. GODINE, NA TROMEĐI BIH, CRNE GORE I SRBIJE, LOVCI SU U ČOPORU VUKOVA NAŠLI DETE: Evo šta se posle desilo sa NJIM!
Taman kada je započela njegova socijalizacija, desio se građanski rat...
Osamdesetih godina, tačnije 1988. godine negde na tromeđi BiH, Crne Gore i Srbije, lovci su u čoporu vukova ugledali dečaka koji se kretao četvoronoške. Vukove su ubili, a dečaka uhvatili. Telo mu je bilo prekriveno ranama i ogrebotinama, bio je neuhranjen, modar, nije znao da govori…
Nisu znali ko je, odakle je, čiji je, ništa. Dali su mu ime Haris Pućurica.
Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je ostao do 1992. godine. Tada je stigla naredba da se deca vraćaju u one centre iz kojih su došla. Haris je vraćen natrag u BiH, piše Luftika.
O njegovom kratkom i neobičnom životu snimljen je film „Ničije dete”, reditelja Vuka Ršumovića, koji je na festivalu u Veneciji pobrao simpatije publike i tri nagrade.
Harisovo poreklo je ostalo misterija. Možda se jednostavno odšetao ka šumi od roditelja, možda su ga mesecima tražili i nisu uspeli pronaći. Možda je bio ostavljeno dete, a možda su roditelji imali saobraćajnu nesreću, a on je jedini preživio i izgubio se negde u gustim šumama. Možda… Niko ga nije tražio, a nije ni on.
O njegovom životu zna se samo onoliko od kad su ga pronašli pa do dana kada je kao prilično socijalizovano dete, četiri godine kasnije napustio beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu.
Ime su mu dali lovci i tako mu odredili i naciju i veru. Odakle je došao i gde je posle otišao i danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom.
Treba pomenuti da je sama socijalizacija u Domu išla jako teško. Nije se bojao ljudi, ali jeste tehnologije. U početku je odbijao kuvanu hranu i jeo s poda ili kante za smeće. Nije imao higijenske navike. Često su ga nalazili u čučećem položaju ispod stola.
Nakon mnogo truda uspio je da nauči da govori, a posle i da čita i piše. Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine.
Vraćen je tamo gde je pronađen. Obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu. Imao je tada 17 godina i više se nije vratio. Tu je zatvoren krug njegovog života. Kažu da ga je ubio zalutali metak, a ko zna, možda još i danas pleše sa vukovima.
Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek vuk.
U kesi, nikako: Znate li kako se pravilno čuva hleb da što duže ostane lep i svež?
Ovako ćete uvek imati svežu veknu
OVO BI RAZBESNELO SVAKU ŽENU: Pravila po kojima je Ajnštajn ponizio Milevu
Majka Alberta Ajnštajna je bila očajna kada je oženio Milevu, po njenom mišljenju ona je bila ružna, šepala i „stara veštica sa trideset godina“, a onda joj je naučnik dostavio spisak obaveza
MNOGI MEŠAJU UZROK I POVOD PRVOG SVETSKOG RATA: Ovo je PRAVA ISTINA koju svi moraju da ZNAJU!
Prvi svetski rat promenio je svet – prvi put su upotrebljena nova oružja
Iz Sao Paola do Kraljeva : Priča Brazilke Nine koja je pronašla novi život u Srbiji
Podno srednjovekovne tvrđave Maglič, zahvaljujući entuzijazmu mladog arheologa Miloša Sretenovića, nastao je „Magličgrad“ – kamp i društvena zajednica koja okuplja volontere iz celog sveta. Među njima je i Nina Chandra (36) iz Brazila, koja je napustila uspešnu karijeru grafičkog dizajnera i komunikacijskog stručnjaka da bi krenula na put oko sveta.
U ovom selu pravi se najstarija čista rakija šljivovica : Radisav je šesta generacija koja čuva tradiciju
U Bajinoj Bašti i okolnim selima ovih dana završava se prvo terensko istraživanje naučnika i istraživača Katedre za antropologiju i etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Projekat pod nazivom „Tradicionalna porodična proizvodnja rakije deo kulturnog identiteta Bajine Bašte” ima za cilj da na naučnim temeljima prikaže kako je šljivovica postala običaj, porodična vrednost i deo identiteta ovog kraja.
Komentari(0)