Sa svih strana sveta ovde dolaze da NAĐU SPAS: Manastir u Beogradu u kome se događaju ČUDOTVORNA ISCELJENJA

Lepote Srbije

14:00

Turizam 0

Grob u kojem počiva omiljeni srpski patrijarh Pavle već godinama je mesto u kojem se pronalazi mir, vera i nada u čudotvorna dela.

Sa svih strana sveta ovde dolaze da NAĐU SPAS: Manastir u Beogradu u kome se događaju ČUDOTVORNA ISCELJENJA
WIKIMEDIA COMMONS

Manastir Rakovica, na svega desetak kilometara od užurbanog gradskog centra prestonice, postalo je mesto hodočašća, kutak u kojem se traži mir, a pronalazi i više od toga.

O tome za “Opanak.rs” ispričao je duhovnik ovog manastira protojerej-stavrofor Ignjat Tovarović.

I sam svedoči koliko se sve promenilo od kada se u manastirskom dvorištvu mogu dodirnuti beli mermer i zlatnim slovima ispisani tekst: “Patrijarh srpski Pavle 1914-2009.”.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Hodočasnici iz celog sveta

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

– Od kada je patrijarh Pavle ovde sahranjen, poseta manastiru je naglo porasla. Ovde dolaze svakodnevno poklonici koji žele da se mole i poklone njegovim senima i moštima. Ne samo iz Srbije, već dolaze iz Crne Gore, Republike Srpske, Makedonije… Osim hodočasnika naših Srba, dolaze iz celog pravoslavnog sveta: Rusi u većem broju, Grci, Rumuni, Bugari… svi pravoslavni narodi koji su cenili i poštovali patrijarha Pavla dok je bio živ i sada iskazju poštovanje. Pošto Hram Svetog Arhangela Mihajla, dakle stara crkva, nije mogla da primi sve vernike i hodočasnike, pokazala se potreba da se napravi nova crkva Uspenija Presvete Bogorodice i u njoj se svakodnevno vrši bogosluženje i ona prihvata sve vernike i dobre ljude – ispričao je Ignjat Tovarović.

Manastir Rakovica je ženski manastir od 1959. godine. Na čelu manastira je igumanija mati Evgenija i prema rečima našeg sagovrnika, trenutno ima šest monahinja, tri iskušenice i trojicu sveštenika koji su duhovnici u manastiru.

WIKIMEDIA COMMONS
Foto: WikimediaCommons/Snežana Negovanović

Vera u isceljenje

Upitan o isceljenju kao jednom od jakih motiva zbog kojih ljudi dolaze u ovaj manastir, prota Ignjat naglašava da sve polazi od – vere!

– Ljudi najpre dolaze s verom u Boga. Na drugom mestu, je njihova vera u svetitelje i njihovu moć i njihovo prisustvu uz lice Božje. Mnogi dolaze i s verom da se iscele i ozdrave i ovde ima dosta primera s pozitivnim ishodom. Sad pravimo letopis u kojima ćemo sakupiti svakoga ko ima neko pozitivno iskustvo. Taj vernik ostavlja svoj pisani trag, dakle lično, i mi ćemo jednog dana objaviti letopis. Želimo da pretvorimo sve to u knjiški zapis, neku vrstu manastirske monografije – najavljuje duhovnik manastira Rakovica.

Kako kaže, do sada se skupilo desetak ličnih svedočenja o isceljenju.

– Mnogo ne insistiramo, ima dosta obaveza oko manastira i nekako smatramo da je vreme pred nama.

Poslednja želja patrijarha

Baš kao što je i istorija manastira Rakovica imala zanimljive i neobične priče, takva priča se krije i iza pitanja zašto je patrijarh Pavle baš ovde poželeo da bude sahranjen.

– Ne možemo da znamo tačno i pouzdano. Prema prvobitnim svedočenjima, patrijarh Pavle je trebalo da se sahrani u Pećkoj patrijaršiji. To je bila njegova pretposlednja želja. Međutim, vremenom se ta odluka izmenila. On je znao često da dolazi ovde u manastir. Verovatno su na sve ovo uticale okolnosti kakve su na Kosovu i Metohiji, a zna se da je on pretrpeo velike probleme i stradanja, mučenja, progona… Svašta je bilo na Kosovu i Metohiji u vreme komunističke vlasti, ali i u vreme sadašnje. On je na Kosovu i Metohiji proveo najveći deo svoje službe. Uglavnom, ostalo je u njegovom testamentu da se sahrani u manastiru Rakovica. Verujem da je odabrao ovo mesto kao neki mirniji kutak – objašnjava protojerej-stavrofor Ignjat Tovarović.

Monahinje svedoče da je omiljeni patrijarh u Srba, dok je bio živ, često dolazio u manastir. Kako se prisećaju igumanija, monahinje i narod su ga dočekivali s velikim poštovanjem. Voleli su svaki njegov dolazak. Znao je često da služi i službu, koja u ovom manastiru počinje u šest sati. To su vernici znali da cene, kao uostalom i poseban dar da priča i s narodom i čuje ga. Zbog svega toga, važio je za sveca koji hoda.

Printscreen
 

Zagonetna istorija

Prota Ignjat priča i o istoriji ovog hrama a koju je umnogome obeležila komunistička vlast.

– Do 1959. ovde je bila smeštena beogradska bogoslovija, jer je u komunističkoj vladavini oduzimana crkvena imovina, pa je crkva muku mučila s nedostatkom prostora. Dolaskom patrijarha Germana, bogoslovija se preselila na Karaburmu, gde je i danas, kao i Bogoslovski fakultet.

Pisana istorija manastira Rakovica nas vodi na sam početak 16. veka kada se prvi put pominje ovaj manastir kod Beograda. Međutim, nalazio se na drugom, obližnjem mestu.

Stari manastir Rakovica nalazio se nedaleko od Avale. Iako ne postoje zvanični podaci ko ga je sazidao, u narodu se učvrstilo predanje da je nastao u doba srpskog kralja Milutina, te da je bio zadužbina kralja Milutina i njegovog brata Dragutina. Međutim, i dalje nema zvaničnih dokaza da je zaista tako.

Manastir se kasnije pominje u popisu koji su načinili Turci 1560. godine, kao manastir kod Beograda.

Istorija beleži i da je u manastiru Rakovica izdata povelja jednog vlaškog vojvode. U toj povelji vojvoda Konstantin Brankovean – Besaraba navodi da je manastir Rakovica “sazidan i iz temelja podignut od strane dobrog hrišćanina, počivšeg Radula vojvode, koji je proteklih godina bio gospodar ove zemlje”. Ipak, zagonetka je ostala nerešena, jer je postojalo više vojvoda koji su vladali Vlaškom i nosili su to ime.

Nakon podrobne analize istorijskih prilika, pre svega odnosa tadašnje Srbije i Vlaške, najviše utemeljena pretpostavka je da je taj Radul zet kneza Lazara – Radul Prvi koji je nosio nadimak Crni, a vladao je Vlaškom u periodu između 1377. i 1385. godine. Nakon ovoga je donet i zaključak o vremenu nastanka manastira, a istorija pretpostavlja da se to zbilo u doba kada je Srbijom vladao car Lazar.

Muški manastir

Ono što se smatra za tačan i siguran istorijski podatak desilo se u 16. veku, a to je da je manastir Rakovica, prema beleškama, premešten s prvobitne lokacije u neposrednoj blizini Avale na mesto na kojem se danas nalazi.

Do kraja 16. veka u istorijskim spisima se ne pominje manastir, a zatim se beleži da je manastir Rakovica bio muški manastir i da su i njegovi monasi krenuli sa svojim sunarodnicima u veliku seobu krajem 17. veka, noseći sa sobom crkvene relikvije i knjige.

Na samom kraju 17. veka, 1699. godine sklopljen je Karlovački mir. Zbog značajne diplomatske uloge kaluđera Grigorija, manastir Rakovica dobija vredne poklone i to ne samo novac, već brojne bogoslužbene knjige, pa čak i četiri ikone koje su prvobitno bile namenjene kao poklon svetogorskom manastiru Vatopedu.

Potom je usledio rat između Austrije i Turske, a monasi manastira Rakovica su u to doba pomagali austrijskoj strani, pa ne čudi podatak koji navodi istorija manastira Rakovica da su i monasi, kao i brojan srpski živalj pobegli zajedno sa vojskom kojoj su pomagali. Tom prilikom su rakovički monasi poneli sa sobom gotovo sve crkvene relikvije i zadržali se u sremskom manastiru Velika Remeta.

Krajem 18. veka, kada se rat završava, manastir Rakovica dobija priliku da se polako obnavlja.

Zasluge Miloša Obrenovića

Među najzaslužnijim srpskim vladarima za obnovu ovog manastira kod Beograda svakako je srpski knjaz Miloš Obrenović. Manastir Rakovica je bio posebno važan za velikog srpskog kneza, s obzirom na to da je njegov ranopreminuli sin Todor bio sahranjen u manastiru. Istorija manastira Rakovica navodi da je knez Miloš finansirao gradnju manastirskih kelija, a u sklopu kojih se nalazila velika trpezarija, te da je izgradio i knežev konak.

Printscreen
 

Porodica Obrenović je bila vezana za ovaj manastir, pa su nakon kneza Miloša mnogi njeni članovi pomagali obnovu manastira Rakovica kod Beograda. Na prvom mestu je to činila kneginja Ljubica, žena kneza Miloša. Manastir Rakovica i danas čuva uspomenu na nju, jer u okviru manastirskog kompleksa postoji “Ljubičin konak“. Nakon nje, manastir Rakovica su pomagali i knez Mihailo Obrenović, ali Tomanija Obrenović, snaja kneza Miloša, odnosno žena kneževog brata Jevrema.

Monaška škola

Pri manastiru Rakovica je kasnije otvorena i monaška škola, a pokrenuto je i izdavanje manastirskog lista. Monaška škola je 1932. godine premeštena u manastir Dečane, ali to nije uticalo na razvoj manastira.

Istorija manastira Rakovica beleži i podatak koji jasno pokazuje koliko je ovaj, sada ženski manastir igrao bitnu ulogu kroz istoriju. Naime u periodu od 1949. do 1958. godine sedište Beogradske bogoslovije se nalazilo upravo u manastiru Rakovica.

Arhitektura

Glavna manastirska crkva koja je posvećena Svetom Arhangelu Mihailu je prvi put obnovljena 1861. godine i tom prilikom je i dozidan gornji deo, a umesto nekadašnjeg crepa koji se nalazio na krovu, stavljen je pleh.

Osnova glavne crkve je jednobrodna, a građena je u srpskom stilu arhitektuire poznatom kao Moravska škola. Crkva danas nema originalan izgled koji je imala kada je bila sazidana, već su spoljni zidovi prekriveni malterom.

Prvobitni ikonostas je zamenjen 1862. godine novim, a istorija beleži da je knez Mihailo Obrenović zaslužan za to, jer je lično finansirao izradu novog ikonostasa. U njemu se prepoznaju elementi klasicizma i duboreza iz doba baroka.

Grobovi velikana

U manastiru Rakovica su sahranjene značajne ličnosti iz srpske istorije. Ovde se nalazi grob sina kneza Miloša i kneginje Ljubice, Todora. U manastiru počiva cela porodica kneževog brata Jevrema Obrenovića. U priprati crkve se nalazi grobnica Jevrema i Tomanije Obrenović i njihove dece, a prekoputa njihove grobnice je sahranjen čuveni Milivoje Blaznavac, koji je bio oženjen Jevremovom ćerkom, Katarinom.

U samom manastiru je sahranjen Vasa Čarapić, čuveni srpski junak Prvog ustanka.
Ovde je grob još jednog patrijarha – Dimitrija. On je sahranjen 1930. godine i grob patrijarha Pavla nalazi se odmah pored njegovog.

Printscreen
 

Ikone

Stare ikone su početkom 20. veka zamenjene novim koje je radio Rafailo Momčilović.

Stare ikone, koje je manastir Rakovica dobio na dar od Rusa, odnosno cara Petra Velikog, bile su u manastiru do 1737. godine. Nakon toga su prenete prvo u manastir Veliku Remetu, a ostalo je zabeleženo da su ih tokom rata ustaše odnele u Zagreb, uz mnoge druge pokradene dragocenosti i relikvije iz Srbije.

(Opanak)

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.

BONUS VIDEO:

Komentari(0)

Loading