Njoj je Vuk Karadžić do groba bio zahvalan: Prva srpska književnica 3 puta se udavala pa testamentom sve ostavila u šoku
Eustahija Arsić, rođena 14. marta 1776. u Irigu je prva srpska književnica i vlasnica biografije kakvom se ne mogu pohvaliti ni znatno modernije i naprednije kulture u to vreme.
Spakovala je u svojih 66 godina makar tri biografije – jednu književnu, drugu kao istinska i prevažna dobrotvorka, i treću – kao žena.
Iako je rođena u Irigu, mestu koje je sama divno opisala kao ono gde se rađaju izuzetni ljudi, odrasla je u Aradu, za našu istoriju i kulturu jednom od bitnijih gradova. Odrasla je u familiji u kojoj se očito polagalo na obrazovanje, sve u duhu prosvetiteljstva s čijim su idejama bili upoznati i širili ih učeniji Srbi.
Takvi temelji u kojima se buduća pesnikinja obrazovala u prirodnim i društvenim naukama, u jezicima – govorila je najmanje četiri – i naravno u književnosti, stvarali su osim šireg ličnog obrazovanja i mogućnost slobodnog, odnosno slobodoumnog razmišljanja, individualizma. Od čega je samo korak bio do svesti o položaju žena i budućeg vlastitog angažmana i poborništva obrazovanja i školovanja žena.
Možda vas zanima:
KOCKA, PIJANSTVO I DUGOVI: Ko je bio sin Vuka Karadžića?
VUK Stefanović Karadžić ostavio je neizbrisiv trag u srpksoj istoriji kao srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Međutim, reformator našeg jezika u privatnom životu suočavao se sa brojnim skandalima. Sa suprugom Anom Kraus imao je jedanaestoro dece, a preživelo je samo dvoje - Mina i Dimitrije. Polagao je nade u sina, misleći da će imati sjajnu budućnost i imresivnu karijeru, ali Vukov naslednik je krenuo stanputicom.
NEPRESUŠNA MUDROST NAŠEG NARODA! Ljudi smišljali, Vuk skupljao: Ovo su najbolje SRPSKE narodne poslovice!
Vuk Stefanović Karadžić (1787. - 1864.) bio je srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Imao je toliki uticaj da su miu se divila i čuvena braća Grim, Vilhem i Jakob.
Možda vas zanima:
KOCKA, PIJANSTVO I DUGOVI: Ko je bio sin Vuka Karadžića?
VUK Stefanović Karadžić ostavio je neizbrisiv trag u srpksoj istoriji kao srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Međutim, reformator našeg jezika u privatnom životu suočavao se sa brojnim skandalima. Sa suprugom Anom Kraus imao je jedanaestoro dece, a preživelo je samo dvoje - Mina i Dimitrije. Polagao je nade u sina, misleći da će imati sjajnu budućnost i imresivnu karijeru, ali Vukov naslednik je krenuo stanputicom.
NEPRESUŠNA MUDROST NAŠEG NARODA! Ljudi smišljali, Vuk skupljao: Ovo su najbolje SRPSKE narodne poslovice!
Vuk Stefanović Karadžić (1787. - 1864.) bio je srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Imao je toliki uticaj da su miu se divila i čuvena braća Grim, Vilhem i Jakob.
Možda vas zanima:
KOCKA, PIJANSTVO I DUGOVI: Ko je bio sin Vuka Karadžića?
VUK Stefanović Karadžić ostavio je neizbrisiv trag u srpksoj istoriji kao srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Međutim, reformator našeg jezika u privatnom životu suočavao se sa brojnim skandalima. Sa suprugom Anom Kraus imao je jedanaestoro dece, a preživelo je samo dvoje - Mina i Dimitrije. Polagao je nade u sina, misleći da će imati sjajnu budućnost i imresivnu karijeru, ali Vukov naslednik je krenuo stanputicom.
NEPRESUŠNA MUDROST NAŠEG NARODA! Ljudi smišljali, Vuk skupljao: Ovo su najbolje SRPSKE narodne poslovice!
Vuk Stefanović Karadžić (1787. - 1864.) bio je srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Imao je toliki uticaj da su miu se divila i čuvena braća Grim, Vilhem i Jakob.
Kasnije, već kao odrasla upoznaje se i sa za nju ključnim delima – čita Jovana Rajića i Atanastija Stojkovića, a kao i kod gotovo svih budućih intelektualaca te generacije, izvesno najvažniji susret jeste onaj s pisanjem i idejama veličanstvenog Dositeja Obradovića.
Kasno počinje pisati i još kasnije objavljivati – tek 1814. izdaje, i to anonimno, svoj prvenac „Sovjeti maternji“, poučno-didaktički rad u duhu vremena, u spoju stihova i proze. Pored toga objavila je još jednu knjigu, „Poleznaja razmišlenija o četireh godištnih vremeneh“. Nakon toga nije više mnogo pisala, a dela su joj više imala famu što ih je napisala slobodoumna i obrazovana žena, nego što su verojatno bila čitana. Do smrti, 1843. godine, bila je gotovo zaboravljena.
Strahovito potresna je njena molba u stihu, preklinjanje da je ne zaborave: „Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti”. Ovaj prvi, bolni „Spomenite mja so pjesnimi”, svakoga ko se još seća moderne naše poezije odmah će podsetiti na Trifunovićev „pamtite me po pjesmama mojim…”. Na nesreću, s Eustahijom Arsić dugo nije bilo tako, a možda ni uopšte, i razlozi po kojima je danas upamćena uglavnom su vanknjiževni.
Štaviše, ona nije bila ni upamćena, nego su je ponovo počeli otkrivati književni istoričari i urednici poput Andre Gavrilovića i Ilije Ognjanovića Abukazema tek pred kraj stoleća, u doba kraja romantizma već.
Razlog manje poznatosti, osim u polnom i rodnom problemu, leži najvjerovatnije i u Eustahijinom stilu pisanja i ponajprije jeziku. Pisala je slavenoserbskim, jezikom srpskih prosvetitelja, bliskim Dositeju, odnosno stilom koji pokušava napraviti iskorak prema narodnom jeziku, ali zadržava arhaičnu, hibridnu crtu i učenu visokoparnost već tada preživelog stila i rečnika.
Nakon nacionalne, dolazi i vreme lingvističke revolucije i kopernikanskog obrata srpskoga i južnoslavenskih jezika – odnosno tačnom metaforom: vreme vukovskog obrata. Zanimljivo je onda da je Vuk pokazivao otvoreno poštovanje i hvalu ka Eustahiji Arsić.
To je onaj drugi deo biografije Eustahije Arsić – fantastične dobrotvorke. A upravo u slučaju, uviek s parama kuburećeg Vuka, nalazi se najljepši i najdirljiviji primer velikodušnosti Eustahijine.
Ovu, kako je Vuk svojom hercegovačkom bistrinom laskajući zove „blagodarnom i visokoučenom gospođom”, on je molio da nađe pretplatnike za zbirku njegovih sakupljenih narodnih pesama, tog današnjeg blaga našega roda i kulture. Eustahija Arsić skupila je stotinjak imena abonenata koji su platili uredno svoj deo. U potresnom epilogu otkrilo se da je prodala samo nekoliko primeraka njegove knjige, a sve ostalo kupila je sama i podelila, šireći artefakt revolucije apostola novoga jezika – ovoga našega današnjega kojim i sad pišemo.
Treća njena biografija unutar istoga života, ona koja bi bez sumnje bila najprivlačniji i najprovokativniji materijal za zamišljeni film o njenom životu, spada u mutan predio gde se ukrštaju javno, društveno i privatno, lično – žensko, štaviše erotsko.
Ne može se ni zamisliti kako mora da je u ono doba, na istočnom rubu jedne konzervativne monarhije, izgledala činjenica da se jedna žena udavala tri puta i rastajala od dva muškarca. To bi bio skandal neopisivih razmera i u jednom Parizu toga vremena, a kamoli u ovim našim krajevima.
Prvi brak Eustahijin bio je s nekim trgovcem u Koprivnici, drugi u Karlovcu, s izvesnim bogatašem koji je dobio i titulu plemića pa je od toga časa i ona sama postala Eustahija plemenita Arsić. Da takva žena, iz visokog društva, izađe iz braka pa još i nekažnjeno, bez stigme, to mora da je bio unikum vremena.
Ne samo od strane malograđana, nego osuda je dolazila i od kolega po peru, pa tako smušeni Joakim Vujić negde piše kako je Eustahija „u supružestvu veoma neščasna bila”, dok joj po drugom izvoru „ni nevera nije bila strana”. Kad Vujiću bude financirala od vlastitih para njegovo „Životoopisanije”, nakon toga će ta brakolomka za njega postati „blagodarna do poslednjeg dihanija”.
Ostavši udovica i bez poroda ona ipak nesebično i bez gorčine, pre smrti 1843. sastavlja testament i sve ostavlja drugima: prijateljima, crkvama, bolnicama, školama i za samu Maticu srpsku, kao i novac od kamata za siromašne udovice.
(p-portal.net)
NISU MU DALI DA JE VOLI, DOŽIVEO JE JEZIVU SMRT U 29-OJ ŽELJAN NJE: Udali je za drugog, pa i ona doživela GORKU SUDBINU
Jedna od najznačajnijih pesnika romantizma bio je čuveni Branko Radičević, a iako je živeo svega 29 godina, uspeo je iz sebe da ostavi večna dela.
"Beži, ide narodna milicija": Mladi Čačanin Ilija oživeo plavog stojadina iz Žikine dinastije, imao je i poseban razlog za to
U vreme kada su red i mir na ulicama čuvali pripadnici Narodne milicije, a drumovima krstarili prepoznatljivi plavi „stojadini”, svakodnevica je bila znatno drugačija. Upravo tu atmosferu prošlog vremena odlučio je da oživi Ilija Ječmenica, elektroinženjer iz Čačka, koji je potpuno restaurirao jedno ovakvo vozilo, uz zapanjujuću posvećenost detaljima.
OVA SRPSKA IMENA DONOSE SREĆU: Ne zna se koje ima moćnije značenje
Klasična su, prelepa i ne zna se koje ima moćnije značenje
Najpametnija srpska poslovica: Rečenica koja sadrži svu mudrost ovog sveta
Svi smo mi učili naše stare poslovice kada smo bili deca, ali da li ste ih čitali kada ste odrasli? Mudrost našeg naroda sabrana na jednom mestu
Komentari(0)