Propali smo.“ Te dve reči vaša baba nikada ne bi izgovorila naglas u svojoj kuhinji, ma koliko tanak bio novčanik tog meseca. Narodno verovanje kaže da reč „propast“ privlači bedu i nesreću pravo u dom, kao da je pozovete za sto. Zvuči kao sujeverje, i jeste. Ali ono što se krije iza tog verovanja danas zovemo nečim mnogo ozbiljnijim.
Reč o kojoj govore stari nije psovka ni kletva. To je obična, svakodnevna reč koja vam izleti kad pregorite sijalicu ili kad vam zakasni autobus: „Propade mi dan.“ Naše bake su verovale da time sami sebi otvarate vrata zloj sreći. Glasno izgovorena beda, govorile su, ostaje u zidovima.
Zašto baš „propast“ navlači zlu sreću po starom verovanju?
U srpskim selima postojalo je nepisano pravilo: o lošem se ne priča naglas za trpezom. Domaćica koja bi rekla „nemamo ništa“ ili „propali smo“ verovala je da time priziva još goru godinu.
Reč se, po tom shvatanju, lepi za kuću kao čađ za tavanicu. Zato su umesto toga govorili „biće bolje“ ili „snaći ćemo se“, čak i kad u špajzu nije bilo skoro ničega.
Da li reč zaista privlači siromaštvo u kuću?
Reč sama po sebi ne menja stanje na računu. Ono što menja jeste raspoloženje ljudi koji je svaki dan slušaju i izgovaraju. Stalno ponavljanje da je sve „propast“ oblikuje način na koji vidite svoj život i odluke koje donosite.
Psiholozi to zovu samoispunjujućim proročanstvom. Kad ujutru kažete „ovaj dan je već propao“, vaš mozak počinje da traži dokaze da ste u pravu. Primetićete svaku sitnicu koja ne valja i preskočiti sve što je dobro. Baba nije znala za taj termin, ali je tačno osetila posledicu.
Šta su stari govorili umesto te reči?
Najlepše u celoj priči nisu zabrane, nego zamene. Naše bake nisu samo ćutale o lošem, nego su imale spreman pozitivan odgovor za svaku nevolju.
- umesto „propade mi dan“, govorile su „biće lepših dana“
- umesto „nemamo ništa“, rekle bi „imamo zdravlje, ostalo dolazi“
- umesto „ovo je kraj“, odgovor je bio „svaki kraj je novi početak“
Ove rečenice danas zvuče kao nešto sa razglednice. Ali kad ih ponavljate godinama, one zaista menjaju ton u kući i privlači bedu i nesreću.
Reči koje stari nikad nisu izgovarali pred decom
Postojao je još jedan sloj ovog verovanja. Pred decom se nikada nije govorilo o neuspehu kao o nečemu konačnom. Dete koje odrasta uz reč „propast“ uči da je svaki problem katastrofa. Baba je to znala bez ijedne knjige iz psihologije. Birala je reči pred unucima pažljivije nego pred bilo kim.
Nije reč o praznoverju koliko o navici. Kuća u kojoj se stalno priča o nesreći postaje teška za život, čak i kad spolja sve izgleda u redu. Tu su stari bili potpuno u pravu, samo su to objašnjavali jezikom svog vremena.
(Krstarica)
Evo nekoliko fraza koje su menjale baksuznu reč:
Komentari (0)