U poznim godinama, Ivo Andrić se često osvrtao na svoje poreklo i detinjstvo u Višegradu. O svom odrastanju kod tetke i tetka, koji su ga posinili jer nisu imali dece, pisao je sa dubokom zahvalnošću:

"Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasleđe kuću u Višegradu, i to je jedino dobro koje sam od nekoga nasledio za svog dugog života.“

Kasnije je tu kuću poklonio opštini Višegrad za izgradnju Doma kulture. Slično je postupio i sa kućicom za odmor u Herceg Novom, koju je gradila njegova supruga Milica Babić – poklonio ju je njenoj sestri.

U jednom pismu, duhovito je zapisao:

"U poslednje vreme nude mi veći stan ili posebnu kućicu, ali tvrdoglavo sam odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu s onom narodnom: ‘Nova štala, a stara stoka.’“

Ove reči najbolje svedoče o njegovoj skromnosti i ironiji, ali i o unutrašnjoj doslednosti čoveka koji nikada nije težio materijalnom bogatstvu. Njegova najveća vrednost bila je – rad, dostojanstvo i duhovna čistota.

U prvim poslijeratnim godinama, Ivo Andrić preuzeo je funkciju predsednika Saveza književnika Jugoslavije. U narednom periodu bio je izuzetno aktivan u javnom životu – držao je predavanja, govorio na javnim skupovima i kao član različitih delegacija često putovao po zemlji i inostranstvu.

Godine 1954. Andrić je postao član Komunističke partije Jugoslavije, a u istom periodu štampano je i njegovo kapitalno delo Prokleta avlija. Ovo je označilo jednu od ključnih tačaka u njegovoj profesionalnoj karijeri, kada je književni uspeh počeo da prati i priznanje unutar društveno-političkog života zemlje.

Na Drini ćuprija i dar porodici Jovanović

Kada je 1945. objavio Na Drini ćuprija, Andrić je delo poklonio bračnom paru Jovanović, uz posvetu u kojoj je izražena nada da će Nenad uskoro povratiti slobodu iz logora, što se i dogodilo krajem iste godine. Nakon povratka iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug, čime je druženje utroje nastavilo i dalje.

Ono što niko nije znao jeste kada su Milica i Andrić shvatili da on od početka ne gleda na nju samo kao na prijatelja. Po Milicinom udovstvu, Andrić joj je počeo slati poruke sa svih putovanja, nastavljajući dugogodišnju razmenu pisama. Pisma su ponekad putovala na razne destinacije i u hotele u kojima bi odsjedali, da bi jedna drugoj pružila radost i pažnju. Punih trideset godina Andrić je čekao trenutak kada će Milica biti slobodna da bi je oženio.

Ivo Andrić imao je šezdeset šest godina kada se oženio Milicom Babić. Ona mu je postala prva i jedina žena, potvrđujući njegovu čuvenu rečenicu: „Ništa ne biva pre nego što treba da bude.“ Brak su sklopili 7. septembra 1958. godine, uz kumstvo Lule i Aleksandra Vuče.

Nakon venčanja, Andrić nije krio da je inspiracija za lik Jelene iz priče Jelena, žena koje nema, je zapravo Milica, iako ona nikada nije bila književna junakinja njegovih dela. Milica je bila njegova najdraža – prvi i najpouzdaniji saradnik u književnom radu, ali ne i izvor inspiracije na literarni način.

Kulturni život, Nobelova nagrada i poslednje godine Ive Andrića

Nakon povratka u Beograd posle Drugog svetskog rata, Ivo Andrić je započeo mirniji, ali izuzetno plodan period svog života. U to vreme već je bio cenjeni pisac, akademik i diplomata, a beogradski kulturni krugovi smatrali su ga jednim od najuticajnijih intelektualaca epohe. Svoju svakodnevicu provodio je u stanu u Ulici Proleterskih brigada (danas Andrićev venac), gde je živeo povučeno, ali nikada sasvim izolovano. Uprkos skromnosti i tišini, njegov dom je postao svojevrsno kulturno središte, mesto na kojem su se okupljali umetnici, profesori, književnici i diplomate koji su tražili njegovu mudrost i savet.

U ovom zrelom životnom razdoblju, posebno mesto zauzela je Milica Babić, poznata beogradska slikarka i kostimografkinja Narodnog pozorišta. Andrić ju je upoznao još pre rata, ali su tek pedesetih godina njih dvoje postali bliski i odlučili da se venčaju 1958. godine u skromnoj ceremoniji u Herceg Novom. Milica je bila žena duboke kulture, vedrog duha i tihe snage, što je savršeno odgovaralo njegovoj introvertnoj prirodi.

Iako je bio sklon rezervisanosti prema glumačkom svetu – smatrajući da glumci „žive tuđe živote, a ne svoje“ – Milicu je doživljavao drugačije. Video ju je kao umetnicu koja stvara, ne imitira, kao osobu koja likovnim izrazom daje novi smisao pozorišnoj umetnosti. Uprkos razlikama u temperamentu, njih dvoje su delili duboko međusobno razumevanje. Milica ga je podsticala na društvenost, dok je on nju čuvao od profesionalnih razočaranja i zamora pozorišnog sveta. Njihova veza bila je spoj racionalnog i emotivnog, staloženog i strastvenog — veza dvoje umetnika koji su jedno u drugom pronašli mir i smisao.

Vrhunac Andrićevog stvaralaštva i životnog priznanja dogodio se 26. oktobra 1961. godine, kada mu je u Stokholmu dodeljena Nobelova nagrada za književnost za roman Na Drini ćuprija i celokupno stvaralaštvo. To je bio trenutak u kojem je Ivo Andrić postao svetski simbol jugoslovenske kulture, a njegova dela prepoznata kao most između Istoka i Zapada, hrišćanskog i islamskog sveta, prošlosti i savremenosti.

Na svečanosti u Stokholmu, uz njega je bila Milica — u elegantnoj plavoj haljini sa crnom mašnom u kosi, smirena i dostojanstvena. Njeno prisustvo, kako su kasnije zapisali svedoci, delovalo je kao tihi kontrapunkt njegovom strogom i skromnom nastupu. Dok je Andrić u svom govoru naglašavao odgovornost pisca da „u vremenu mraka i nesigurnosti čuva veru u čoveka“, Milica je sedela u prvom redu, ponosna i ganuta.

Velikodušno, Andrić je polovinu novčanog iznosa nagrade poklonio za obnovu i razvoj narodnih biblioteka u Bosni i Hercegovini, želeći da pismenost i kultura dopru do svakog deteta i svake male sredine. Drugu polovinu poklona donirao je kasnije, u skladu sa svojom filozofijom da se „čovek obogati tek kada drugome pomogne“.

Poslednji dani njegove Milice

U godinama koje su usledile, Andrićev život je postao mirniji, ali i sve teži. Milica je obolela od teškog oblika artritisa, koji je vremenom oslabilo i njeno srce. Ivo ju je negovao s dubokom pažnjom i nežnošću, retko napuštajući stan. Njihova prepiska iz tog perioda otkriva koliko su bili emotivno povezani — on ju je u pismima oslovljavao „Drago Lijepo“, dok se potpisivao kao „tvoj Ivo Mandarin“. U tim nežnim rečima ogledala se intimnost i poštovanje koje nikada nisu tražili da javnost razume.

Milica je preminula 1968. godine, a Andrić je njen odlazak teško podneo. Od tada, gotovo u potpunosti se povukao iz javnog života. Retko je davao intervjue, odbijao pozive na književne večeri i svečane akademije, posvećujući se čitanju, šetnjama po Beogradu i povremenim susretima sa bliskim prijateljima. U njegovim poslednjim godinama sve je više dominirala tišina — ona ista tišina koju je često opisivao u svojim delima, kao metaforu unutrašnjeg mira, ali i tuge.

Poslednji meseci prema svedočenju Muharema Bazdulja

U knjizi „Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci“, pisac Muharem Bazdulj detaljno opisuje Andrićeve poslednje mesece života, rekonstruisane iz beležaka, svedočanstava i lekarskih izveštaja.

Petog decembra 1974. godine, Andrić je, svestan da mu se bliži kraj, u svom beogradskom stanu primio Gvozdena Jovanića i Milana Đokovića. Pozvao ih je kako bi im saopštio svoju poslednju volju. Oni su postali svedoci i potpisnici njegovog testamenta — dokumenta koji, po Bazdulju, otkriva Andrića kao čoveka koji i u poslednjim trenucima života želi urednost, dostojanstvo i kontrolu nad sopstvenim nasleđem.

Samo nekoliko dana kasnije, između 16. i 17. decembra, doživeo je prvi moždani udar. Kućna pomoćnica, koja je spavala u devojačkoj sobi, probudila se zbog čudnog zvuka i zatekla Andrića na dvorišnom balkonu, bosonogog i bledog i polugolog, kako gleda u jednu tačku i ponavlja: „To je strašno, užasno je.“ Bazdulj piše da je ta scena gotovo simbolična – pisac koji je čitavog života posmatrao tamu ljudske sudbine, sada se suočavao sa sopstvenim strahom od smrti.

Ubrzo je hospitalizovan u Beogradu. Prvih dana izgledalo je kao da se stanje stabilizovalo – čitao je novine "Politika", razgovarao s lekarima i prijateljima, ponekad se i nasmejao. Ali već 19. decembra zdravlje mu se naglo pogoršalo. Republički sekretarijat za kulturu izdao je zvanično saopštenje: otkrivena su ozbiljna oštećenja krvnih sudova u mozgu, uz već postojeće srčane i bubrežne tegobe. Bazdulj piše da je Andrić u tim danima bio „na granici između sna i jave, ali nikada bez svesti o tome da odlazi“.

Smrt, sahrana i večni mir

Ivo Andrić preminuo je 13. marta 1975. godine, u 83. godini života, tiho i dostojanstveno, kako je i živeo. Njegova urna položena je 24. aprila iste godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, pored urne njegove voljene Milice. Prema njegovoj želji, u urnu je dodata zemlja iz rodnog Višegrada — simbolično spajajući početak i kraj jednog života koji je u sebi nosio ceo Balkan.

Na njegovom grobu jednostavno stoji:
„Ivo Andrić, 1892–1975.“
Bez epitafa, bez velikih reči — jer je bilo dovoljno samo ime i prezime, sve preko toga je bilo suvišno. Njegovo ime, dela i poruka o ljudskoj istrajnosti, ponosu i tihoj patnji već su govorili sve.

Andrićevo delo danas prevazilazi granice jezika i nacija. Njegovi likovi, mostovi i tišine ostali su živi u svesti generacija, a njegov moralni stav — o poštovanju različitosti i verovanju u čoveka — čini ga večnim svedokom istorije jednog naroda i jednog vremena.
U rečima Muharema Bazdulja:

„Andrić je otišao tiho, ali njegova tišina i danas govori jače od mnogih glasnih epoha.“

Poslednja zapažanja i unutrašnje misli

Prema Bazdulju, Andrić je u poslednjim mesecima života pokazivao duboku introspektivnost. U svojim zabeleškama, kasnije objavljenim u zbirci „Znakovi pored puta“, mogao se naslutiti njegov osećaj predstojeće smrti:

„Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, javljaju se nove misli sa kojima se čovek ne može pomiriti i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja…“

Bazdulj posebno ističe kako Andrić u tim trenucima posmatra svet kao „nemoćni svedok života“, dok on, još živ, više ne učestvuje u radosti i napretku koji ga okružuje.

Muharem Bazdulj detaljno prenosi i birokratsku stranu poslednjih meseci: 18. januara saopšteno je da je stanje „i dalje teško i neizvesno“, 11. februara lekarski izveštaji pokazuju blagu optimističnost, ali 7. marta naglašavaju „izvesne komplikacije unutrašnjih organa“. Na kraju, 13. marta, Vojnomedicinska akademija potvrđuje popuštanje svih vitalnih funkcija Ive Andrića, čime je smrt bila neminovna.

Bazdulj koristi primer ulice Oprkanj da ilustruje kako Andrićeve reči žive i danas, povezane sa stvarnim prostorom i ljudima koji ga naseljavaju. Zavirivanje u prozor, set starice koja podiže pogled, svetlost televizora – sve su to tragovi kontinuiteta, spona između Andrićeve prošlosti i sadašnjosti. Bazdulj ovde pokazuje kako Andrić nije bio samo pisac reči, već i pažljiv posmatrač života, neko ko je u svakodnevnim zvucima i prizorima otkrivao univerzalne teme – mir, zajedništvo i potrebu za čovekoljubljem.

„Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati – avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svog sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po aškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvoj noći bdi razlika koja deli ove pospane ljude koji se budni raduju i žaloste, poste i goste prema četiri razna, međusobno zavađena kalendara, i sve svoje molitve šalju jednom nebu na četiri različita jezika.“

Zanimljivo je pratiti Andrićevu pažnju prema zvucima i ritmovima Sarajeva, bilo da se radi o podnevnim glasovima ili o noćnim šapatima grada. U svom eseju iz 1926. godine, Andrić beleži podne u sarajevskoj ulici Oprkanj (tada Danila Ilića), opisujući kako zvona, mujezini i letnji vazduh stvaraju gotovo mističnu harmoniju, podižući njegove misli od svakodnevne muke ka molitvi za mir i slogu:

Ipak, kada čitamo glasove sarajevske noći, u pismu Maksu Levenfeldu, jasno je da ta molitva nije bila uslišena. Nije bilo mira u srcima, gradovi nisu bili složni, krv se i dalje lila, a ratna vatra nije prestajala. Andrićeva proza ovde anticipira trajnu tragediju Bosne – zemlju gde su snovi o miru često ostajali neostvareni, gde je tuđinska sila nanosila zlo, a istorija se ponavljala. Bazdulj u ovom kontekstu ističe kontrast između dnevne i noćne Sarajevske simfonije: skladno titranje letnjeg vazduha prešlo je u simbole mržnje i zavađenosti.

Bazdulj u svojim beleškama o Andriću ističe kako je pisac bio ne samo posmatrač Sarajeva, već i duboko emotivni učesnik njegovih događaja. Zvuci podneva i noći, molitve i glasovi, tragedija i svakodnevni život, sve je to oblikovalo Andrićevu sposobnost da poveže lične emocije s kolektivnom sudbinom. Njegove reči – „mirnog hleba smo željni“ – ostaju univerzalni apel, nadahnuće i opomena da istorija, ma koliko teška, ne sme izbrisati ljudsku potrebu za pravdom, mirom i složnim životom.

Ivo Andrić – pisac između stvarnog i imaginarnog

Ivo Andrić bio je ličnost koja je svojim prisustvom uvek donosila mir i ozbiljnost, čak i u dinamičnom svetu pozorišta i književnosti. Dugogodišnji predsednik Stalnog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Andrić je svakodnevno učestvovao u životu kulturne institucije, ali na svoj diskretan i nenametljiv način. Posle sastanka Saveta ili uoči generalnih proba, upravnik pozorišta često bi ga doveo u glumački salon. Tamo bi se pribrano i strpljivo osvrnuo na postavljena pitanja, ne odugovlačeći i ne tražeći pažnju – odgovarao je odmah, sa preciznošću i toplinom koja je karakterisala njegovu komunikaciju.

Mnogi koji su ga pratili do kuće pamte njegove rečenice i sitne detalje: ulica Proleterskih brigada, danas Andrićev venac, zgrada preko puta Pionirskog parka. Dok su zajedno hodali, Andrić je neretko delio zapažanja koja su nosila duboke misli i lična iskustva. Jednom je rekao:

„Da sam umro sa pedeset godina, za mene niko ne bi znao – pisac treba dugo da živi.“

Drugom prilikom komentarisao je odnos medija i pozorišta:

„Sada često novinari i publicisti traže od mene intervjue, meni reklama nije potrebna, reklama je potrebna pozorištu; pozorište bez reklame je kao crkva bez zvona.“

I u hodu do kuće dodao je: „Poljska kultura je ravna francuskoj.“ Svaka njegova rečenica bila je precizno osmišljena, nosila je težinu iskustva i duge refleksije o svetu i umetnosti.

 Njegova radoznalost i glad za znanjem ostala je trajna osobina – kao nit koja je povezivala njegov privatni i profesionalni život. Sitnice iz džepa, koje je prebacivao iz ruke u ruku poput brojanice, činile su deo njegovog rituala dok je pričao priče i anegdote. Primer je njegov razgovor o pitanju koje mu je postavila jedna žena: šta je pravilno da se kaže – kraher ili klaker. Na Andrićevom licu pojavio se blag osmeh dok je pojasnio značenje reči, ukazujući na svoju sposobnost da s puno humora i strpljenja približi svakodnevne detalje kulturnom i istorijskom kontekstu.

Istorija kroz oči Andrića

Isto tako, Andrić je u svojim delima umeo da poveže lična zapažanja sa istorijskim događajima. Priče o sultanovim porodicama, borbama za presto i spletki evropskih država u „Prokletoj avliji“ nisu bile samo istorijski prikazi, već način da prikaže ljudsku prirodu, odnos moći, izdaje i odanosti. Andrić je znao da istorija nije samo niz događaja, već prostor za analizu ljudskih osećanja, odluka i posledica.

Bazdulj navodi kako je Andrić jednom prilikom opisao odbačeni deo „Proklete avlije“, ljubavni roman između Džema i princeze, koji je iz držeći se strogih književnih pravila, odlučio da ukloni kako bi roman ostao čvrst i fokusiran. Taj čin pokazuje disciplinu i posvećenost Andrića delu – njegova umetnost bila je uvek podređena celini, a ne ličnim afektima ili senzacionalizmu.

Nekoliko anegdota o Ivi Andriću

Nekoliko zanimljivih i poučnih priča o Ivi Andriću ispričao mi je njegov prijatelj i dugogodišnji predsednik Zadužbine Iva Andrića, Gvozden Jovanić. Ove priče osvetljavaju Andrićevu suptilnost, njegov humor, duboku kulturu i odnos prema svetu koji ga je okruživao.

Jedan događaj posebno je uzburkao intelektualnu i javnu scenu: rasprava o tome da li na Lovćenu zadržati NJegoševu kapelu ili podići monumentalni mauzolej po Meštrovićevom projektu. Tema je izazvala podelu medija, kulturnih i političkih krugova, a strasti su se zaoštravale do belog usijanja. Književnici, novinari i političari odlučili su da odvedu pitanje kod Andrića i čuju njegovo mišljenje. Kada su izneli svoja očekivanja, Andrić je mirno rekao:

„Moram vam priznati da se ja u spomenike ne razumem, ima ko to zna, ali ja ne znam.“

Ova rečenica najbolje oslikava njegovu iskrenost i skromnost, ali i sposobnost da svojim prisustvom smiri raspravu. Andrić nije imao potrebu da nameće mišljenje, već je znao da postoje stručniji ljudi za svaku oblast.

Humor i svakodnevni detalji

Gvozden Jovanić se jednom zapitao, u šali, da li se u kući može držati veštačko cveće, dodajući da Dušan Matić drži takvo cveće. Andrić je odgovorio kratko i duhovito:

„Dušan Matić može.“

Ovaj jednostavan odgovor odražava Andrićevu nenametljivost i sposobnost da humorom, ali bez cinizma, odgovori na trivijalna pitanja. Njegov humor je uvek bio diskretan, često skriven u jednostavnim, gotovo svakodnevnim opservacijama.

Posle Nobelove nagrade, veliki broj kulturnih i javnih radnika, prijatelja i novinara došao je kod Andrića da mu čestita. Nakon toga, svi su zajedno otišli u restoran da proslave nagradu. Služeći se raznim pićima i mezama, kelner je na kraju prišao Andriću da naplati, a Andrić je rekao:

„Imao sam jednu kiselu vodu.“

Ova anegdota oslikava njegovu jednostavnost i skromnost, ali i suptilni humor koji je bio deo njegove svakodnevice.

Ivo Andrić je bio svestan svoje uloge u društvu. U pismu Savetu za kulturu Bosne i Hercegovine, datiranom 17. maja, naveo je:

„Želim da obavestim Savet za kulturu NR Bosne i Hercegovine da sam odlučio da Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini poklonim 50 odsto dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade za književnost iz 1961. godine u ukupnoj sumi od 18.102.859 dinara. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine. Određujući ovu opštu namenu pomenute sume ostavljam Savetu za kulturu NR BiH da ta sredstva utroši na način koji smatra najcelishodnijim.“

Ovim gestom Andrić pokazuje da pisac nije samo stvaralac umetničkih dela, već i društveno odgovorna ličnost koja brine o obrazovanju i kulturnom nasleđu.