Zaboravljeni pisac koji je Užice uveo u srpsku književnost: "Na usamljenoj steni, razvaljen grad gleda ispod sebe"

Milutin Uskoković, pisac iz Užica, jedan je od najvažnijih, a danas i najnezasluženo zapostavljenih srpskih književnika s početka 20. veka. 

Autor romana "Došljaci" (1910) i "Čedomir Ilić" (1914), stvorio je prvi autentični beogradski roman, ali je i svoje rodno Užice ostavio zauvek zapisano u srpskoj književnosti, kao simbol provincijskog života, nostalgije i tragične veze između ideala i stvarnosti. 

"Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu" 

Uskoković je kroz svog junaka, mladog pesnika Miloša Kremića, opisao složene odnose između Beograda i unutrašnjosti, između moći i nemoći pojedinca koji pokušava da opstane u velikom gradu. 

Kremić, rodom iz osiromašene trgovačke porodice iz Užica, u Beogradu je "došljak". Taj osećaj tuđinstva i borbe za mesto pod suncem prožima ceo roman: 

"Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu. Ne jedanput Miloš je imao prilike da vidi kako se lica iznenadno promene kad pomene da je rodom iz ove varoši." 

U "Došljacima" Uskoković opisuje Užice kao varoš koja se gasi, "osuđenu na laganu ali sigurnu smrt", ali i kao mesto duboko urezano u svest svojih ljudi. 

Njegovi likovi nose nostalgiju za rodnim krajem, ali i nemoć da se u njemu ostane. 

Užice u očima mladog pesnika 

U nezaboravnom odlomku o pogledu na varoš, Kremić, ležeći u travi iznad grada, posmatra rodno Užice: 

"Tako ležeći u travi, on je slušao šuškanje lišća i posmatrao Užice, čiji su se jednoliki krovovi crveneli duboko ispod očiju mladog pesnika. Na kraju horizonta primećivale se planine, još krševitije, teške i sive kao olovo. On ponovo raspozna dva bela dimnjaka i plave prozore svoje kuće." 

To nije samo prizor jednog grada, već pogled u dušu čoveka koji ne može pobeći od svog porekla. 

Uskoković je u Užicu video sve: i teskobu palanke i lepote mladosti, i tragiku siromaštva i ponos zavičaja. 

Pisac između Beograda i Užica 

Milutin Uskoković rođen je 1884. godine u Užicu, u trgovačkoj porodici koja je posle propasti ostala bez prihoda. 

Kao đak Užičke gimnazije peške je otišao u Beograd da nastavi školovanje, izdržavajući se pisanjem i novinarskim radom. 

Kasnije je doktorirao prava u Ženevi, a u Beogradu postao poznat po svojim književnim delima, u kojima je spojio evropski duh i srpsku stvarnost. Njegovi junaci, Miloš Kremić i Čedomir Ilić, svojevrsni su odraz piščevih unutrašnjih borbi. 

Obojica su moralni, osetljivi i neprilagođeni. Obojica, kao i njihov tvorac, "došljaci" u Beogradu i tragični idealisti koji ne mogu da se uklope u društvo. 

Tragična sudbina

Uskoković je tokom Prvog svetskog rata radio s čuvenim Branislavom Nušićem u Skoplju. U jesen 1915, pritisnut tragedijom naroda i ličnim slomom, izvršio je samoubistvo u nabujaloj Toplici kod Kuršumlije, ostavivši oproštajno pismo: 

"Ne mogu da podnesem propast otadžbine." 

U rodnom Užicu danas stoji njegova bista, dok grad tek poslednjih decenija skromno obnavlja sećanje na njega – kroz književni konkurs i prolaz koji nosi njegovo ime. 

Užičanin koji je stvorio beogradski roman 

Jovan Skerlić ocenio je "Došljake" kao najbolji beogradski roman svog vremena. 

Pisac koji je u Beogradu bio "došljak", a u Užicu "persona non grata", danas se prepoznaje kao tvorac modernog srpskog romana i glas onih između svetova, između palanke i grada, između domovine i Evrope, između nade i očaja. 

Uskokovićev "izvikani grad", kako ga je nazvao, i dalje leži pored Đetinje - tih, star, uvek prisutan u srpskoj literaturi zahvaljujući sinu koji ga nikada nije zaboravio.