Njihova poruka je jednostavna: suština posta nije u formi, već u čovekovoj promeni, molitvi, dobrim delima i odnosu prema drugima.
Post je u našem narodu često veoma osetljiva i „škakljiva“ tema. Mnogi ga doživljavaju prvenstveno kroz hranu – šta sme, šta ne sme, da li je nešto posno ili mrsno, šta se radi kada se pogreši.
Međutim, kako objašnjavaju sveštenici iz manastira Tumane, post nije tu da bi čovek strahovao da će biti kažnjen ako pogreši, već da bi se okrenuo onome što je duhovno, večno i što zaista traje.
- U trenucima i danima posta, kada čovek pogreši, kada uzme nešto što nije posno, misleći na taj način da će Bog da nas kazni, zapravo je suština posta samo jedna stvar – ono što je duhovno, ono što je večno i što traje. Post nije taj koji je potreban Bogu, on je potreban čoveku . Ne moramo da čekamo da budemo savršeni da bismo prišli Bogu - poručuje sveštenik Stefan.
Jeromonah Mihailo ukazuje na još jednu čestu zabludu: da čovek mora tokom posta da postane gotovo savršeno biće, bez greške i slabosti.
- Ljudi odbijaju post jer za vreme posta svi očekuju da su sveti. Kažu: šta ja da postim, eto, zapalim cigaretu, izađem sa društvom, popijem rakiju... To im bude opravdanje da ne treba da poste. Ja to sagledavam kao jedan licemeran odnos prema Bogu - kaže otac Mihailo.
Kako objašnjava, čovek ne prilazi Bogu zato što je već pobedio sve svoje slabosti, već upravo zato što mu je pomoć potrebna:
- Mi ne možemo sami od sebe da pobedimo neke svoje poroke. Prilazimo Bogu takvi kakvi jesmo. Zapravo, to jeste suština – da priznamo sebi svoju ništavnost bez Boga i da kroz pričešće pokušamo da pobedimo to nešto što ne valja.
Naglašava da nema smisla čekati da čovek postane „svet“ da bi zavoleo Boga.
- Ako čekamo da budemo sveti, da budemo anđeli u telu ovde na zemlji, onda nikada nećemo ljubiti Boga. Bog zapravo od nas traži da pristupimo onakvi kakvi jesmo – svesni svojih grehova, svojih padova, svojih poroka. Takav ti, Bože, prilazim. Pomozi mi, ja ne mogu - navodi otac Mihailo.
Na pitanje šta ako tokom posta pojedemo nešto mrsno ili uključimo mašinu na „crveno slovo“ otac Stefa daje jednostavan odgovor:
-Ništa, nije to nikakav smak sveta, nije nam se srušio ceo svet. Često se našalim pa kažem da Boga ne interesuje da li smo mi upalili mašinu kada je crveno slovo. Mi imamo program u manastiru za mašinu za pranje veša – zove se 'Crveno slovo'.
Iza šale, međutim, stoji ozbiljna poruka.
- Nije Bogu bitna ta forma. Bogu je bitno da činimo dobra dela. Kakav ću ja biti prema Stefanu? Da li ću vratiti zlo za zlo? Da li ću istrpeti neku nevolju? Da li ću pomoći mome bratu? Da li ću nahraniti gladnog, da li ću napojiti žednog? To je zapravo svrha posta – činjenje dobrih dela. A kada se pogreši? „Nema veze. Ustanemo: Gospode, pomozi mi, pao sam, bio sam nemoćan, oprosti mi – i nastavljamo dalje. Bolje je i to nego da pustimo sve i kažemo: 'Ajde, onda od nas nema ništa.'“
Otac Stefan podseća da je post borba sa starim navikama i sopstvenim slabostima, a ne takmičenje u savršenstvu.
- Suština posta je da mi volimo jedni druge, da pomažemo jedni drugima. To da li sam pojeo danas jednu ribu ili sam uzeo komad čokolade nesvesno, to ne treba da bude prekid posta i da me to odvrati od Gospoda - navoi sveštenik iz manastira Tumane.
Ako čovek svesno ili nesvesno pogreši, dodaje on, važno je da ne odustane:
-Pogrešio sam. Ako nisam čak mogao da odolim, pojeo sam. Gospode, oprosti, nemoćan sam, pomozi mi. Hoću da nastavim dalje.“
U tom smislu, post je, kaže sveštenik Stefan „borba između mene sa starim navikama i sa tim stvarima koje su me na neki način udaljavale od Boga“.
- Ali i mene koji sam okrenuo list, koji sam želeo da pokrenem sebe, da dam Bogu neku moju žrtvu, pa neka je i najmanja. Verujem da je to Bogu ugodno i da Bog ne može da ostavi takvog čoveka - objasnio je sveštenik.
Posebno pitanje jeste šta kada čovek tokom posta nije dobro, bolestan je ili teško podnosi određeni režim ishrane. Da li tada može sam sebi da odluči da više ne posti? a to pitanje otac Stefan dao je asan odgovor:
- Svaki pravoslavni hrišćanin koji se odluči da posti, pored svoje bolesti, naša sveta Crkva na neki način izlazi u susret takvim osobama. Ali to bi sve trebalo uraditi uz blagoslov svog sveštenika – da se razreši, da li na beli mrs, da li se uvede nešto drugo, opet sve kako duhovnik bude blagoslovio.
Kako ističe, to je odnos između duhovnika i vernika, a ne nešto što bi pojedinac trebalo sam sebi da određuje.
Post se, dodaje jeromonah Mihailo, ne odnosi samo na ono što unosimo u telo. Važno je i čime „hranimo“ dušu.
_ Kao što telo traži hranu da bi imalo snagu da izdrži bilo šta dok radi, tako isto i naša duša traži Gospoda. Traži odlazak na liturgije. To je sve hrana za dušu. Da se molimo, da imamo svoje molitveno pravilo, da slušamo crkvene himne i crkvene pesme - ističe on.
Bratstvo manastira Tumane snimilo je 36 pesama koje se nalaze na njihovom manastirskom kanalu u plejlisti „Molitva monaha“.
- Te pesme su veliko duhovno nasleđe, u većini slučajeva Vladike Nikolaja Velimirovića. Uspeli smo da to snimimo, prikupljali smo pesme od starih monaha i monahinja. To je još jedno duhovno blago koje je ostalo na nama mladima da prenosimo još mlađim generacijama - istakao je otac Mihailo.
Poruka sveštenika iz Tumana tako se na kraju vraća na početak – post nije samo pitanje tanjira, hrane i pravila. On je prilika da čovek pogleda sebe, svoje postupke, odnose prema drugima i odnos prema Bogu.
Jer, kako podseća jeromonah Mihailo, molitva bez dobrih dela nema smisla:
- Za molitvom treba da slede dobra dela. Ako nemate dobra dela, ne uznemiravajte Boga.
Komentari (0)