Srbija ima više od hiljadu evidentiranih crkava i manastira. Dok su Studenica, Žiča i Manasija prepune hodočasnika i turista, svega nekoliko kilometara dalje stoje svetinje podjednako stare, podjednako bogate istorijom, a gotovo potpuno nepoznate. Jedne su utisnute u živu stenu klisure, druge su skrivene na dnu kanjona do koga nema asfaltnog puta, treće nose tajne koje ni istoričari nisu do kraja odgonetnuli. Ovo je priča o njima.

Zemlja u kojoj svaki kamen pamti

Srpska pravoslavna crkva jedna je od najstarijih institucija na Balkanu i njena materijalna baština rasuta je po celoj teritoriji Srbije. Ali baština je samo onoliko živa koliko zajednica koja je neguje. Tamo gde su sela opustela, tamo gde je planinska populacija prepolovljena zbog migracija u gradove tokom druge polovine dvadesetog veka, i manastiri su ostali sami sa svojim zidovima, freskama i legendama.

Ono što manje poznate srpske manastire čini posebno vrednim posete nije samo umetnost ili arhitektura. To je neposrednost susreta. U Studenici stojite između stotina posetilaca. U manastiru u klisuri reke Mlave ili u kanjonu Jablanice, stojite sami pred istorijom. Taj osećaj nema cenu.

Manastir Pustinja kod Valjeva: Svetinja koju prokletstvo čuva od zaborava

Na ulazu u Pustinjsku klisuru, u kanjonu reke Jablanice, nalazi se manastir Pustinja. Najstariji pisani pomen potiče iz 1572. godine, kada se u turskim spisima beleži kao poreski obveznik sa jednim kaluđerom. U okolnim skrovitim pećinama nepristupačnog kanjona živeli su monasi pustinjaci, i od njih manastir nosi svoje zagonetno ime.

Sakriven u gustim šumama planina Orlovača i Bela stena, do njega je od najbližeg naselja potrebno pešačiti tri kilometra. Zbog prirode lokacije dugo je bio skriven i neistražen. To mu je, paradoksalno, sačuvalo živopis. Crkva manastira Pustinja živopisana je 1622. godine. Zidne slike su delo zografa Jovana i Nikole, a oslikavanje je završeno za 123 dana.

Freske su proglašene za najvredniji živopis u severozapadnoj Srbiji. Posebno je čuvena freska svetog Jovana Krstitelja sa krilima, koja je pod zaštitom UNESCO, i prikaz svetog Silvestera mučenika koji se ne pojavljuje ni u jednom drugom srpskom hramu.

Oko postanka manastira postoje dve verzije. Predanje vezuje nastanak za doba vladavine kralja Dragutina u trinaestom veku, a u narodu se priča i da su tri brata sagradila tri manastira. Dvojica braće, videći najlepši od trojice hramova, rekla su trećem bratu "pusta ti bila", i otuda, kažu, ime. Nauka pak najizvesnijim smatra da je podignut u sedamnaestom veku na temeljima stare bogomolje, budući da su osmanske vlasti dozvoljavale obnove svetinja na mestima gde ih je nekad bilo.

Manastir Blagoveštenje kod Stragara: Gde je Karađorđe tražio oproštaj

Na severnim obroncima planine Rudnik, u klisuri Blagoveštenjske reke, stoji manastir o kome turistički vodiči gotovo ne pišu, a koji je bio na čvorištu srpske istorije u jednom od njenih najburnih perioda. Manastir Blagoveštenje Rudničko smatra se da je podignut krajem četrnaestog veka, oko 1400. godine, u vreme kneza Lazara, a njegovo prvo sačuvano pisano pominjanje je u turskim dokumentima iz 1467. godine. Ktitor manastira ostao je do dana današnjeg nepoznat.

Od Blagovesti 1796. godine, kada je Karađorđe u manastiru, pred narodom, tražio oproštaj zbog ubistva oca, pa do slobode nakon Drugog srpskog ustanka, Blagoveštenje je imalo istaknutu ulogu u ustaničkim događanjima. Tokom Prvog ustanka pored manastira pravio se barut, a 1814. godine ovde je održan sabor srpskih prvaka sa kojeg je upućeno pismo ruskom caru da se zauzme za srpski narod kod turskih vlasti.

Kada je studenički proiguman Grigorije stigao 1791. godine da obnovi manastir, u njemu nije našao ništa, kako je zapisao, "no pust lug, ostruga, zaraslo". Iz te rečenice govori čitav jedan vek turskih rušenja i srpskog iščezavanja.

U crkvi se nalaze tri sloja živopisa. Za prvi se još ne zna tačno kada je nastao. Drugi je naslikan krajem četrnaestog veka, a treći početkom sedamnaestog veka. Tek 1981. godine otkriveni su veliki delovi najstarijih zidnih slika, od kojih se izdvaja kompozicija Strašnog suda sa predstavom Hrista, Bogorodice, svetog Jovana Krstitelja i dva bela anđela.

Manastir Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri: Svetinja utisnuta u stenu

Za izgradnju manastira Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri zaslužan je despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara. Ono što ga razlikuje od većine ostalih pravoslavnih svetinja je činjenica da je nastao u steni, zbog čega i danas, iako su sačuvani samo njegovi ostaci, izgleda impresivno.

Kako se manastir u vreme gradnje nalazio dvadesetak metara od toka reke Mlave, svaki put kad bi reka nadošla, bio je odsečen od sveta. Monasi su živeli u fizičkoj izolaciji koja je bila ne samo duhovna nego i geografska.

Oni koji ne gledaju oko sebe dok putuju lako mogu da prođu pored njega neprimetno, jer se prorezi koji vode u pećinu lako stapaju sa okolnim planinama. Manastir Blagoveštenje, u kome je gotovo tri veka neumorno radila prepisivačka škola, proglašen je spomenikom kulture od velikog značaja u Srbiji.

Gornjačka klisura čuva i jednu retkost u svetskim razmerama. Na jednom delu rečnog toka, dugom oko sto metara, Mlava se uopšte ne čuje, pa je ovaj deo dobio naziv "Voda koja ćuti". Po legendi, glasnik sa Kosova je upravo na ovom mestu narodu javio vesti o izgubljenoj bici. U tom trenutku sve je zanemelo, i od tog trenutka žubor Mlave se ovde više nije čuo.

Manastir Gornjak: Zadužbina kneza Lazara i Đure Jakšića

Manastir Gornjak je zadužbina kneza Lazara. Potiče iz 1379. godine, deset godina pre Kosovske bitke. Aktivan je i danas, ali retko dolazi u istu rečenicu sa Studenicama i Žičama, uprkos tome što nije ništa manje bogat istorijom.

U riznici je čuvao povelju kneza Lazara, povelju patrijarha srpskog Spiridona, barjak cara Dušana i čašu kneza Lazara sa ugraviranim inicijalima. Od tih dragocenosti danas nema ništa jer su raznošene i spaljivane u vekovima ratova.

Manastir okružuju gotovo nestvarne prirodne lepote, pa je svojevremeno i Đura Jakšić s oduševljenjem ispevao stihove: "Od Velikog Sela do samoga Ždrela, ko da je vila neka ćilim razastrela". Putopisac Feliks Kanic je zapisao: "Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci".

Svake godine na Đurđevdan, iz pukotine u steni iza manastira počinje da kaplje voda. Kap po kap sliva se do male uvale, odakle je ljudi kašikama skupljaju kako bi umili bolesne oči. Ova tradicija traje vekovima i niko je nije osporio.

Kako do njih i šta očekivati

Manastir Pustinja kod Valjeva dostupan je automobilom do sela Poćuta, a potom pešice tri kilometra kroz klisuru. Manastir Blagoveštenje Rudničko kod Stragara udaljen je oko 30 kilometara od Kragujevca, sa putokazima na svakoj raskrsnici. Gornjačka klisura sa manastirima Gornjak i ostacima Blagoveštenja u steni nalazi se na magistralnom putu Petrovac na Mlavi i Žagubica, sa jasno vidljivim skretanjima.

Za posetu svim ovim lokacijama važe ista pravila kao i za svaki aktivan manastir. Prikladna odeća, tišina, poštovanje monaške zajednice. Fotografisanje u crkvama moguće je uz prethodnu saglasnost, a u ostacima poput Blagoveštenja u steni ograničenje ne postoji. Terenska obuća je obavezna, naročito za manastir Pustinja gde je staza do klisure mokra i u letnjim mesecima.

Zašto su ovi manastiri važniji nego što izgledaju

Zapušteni i manje posećeni manastiri Srbije nisu samo estetski fenomen ni predmet nostalgije. Oni su dokumenti jednog trajanja. Svaki kamen koji je zidan ručno, svaka freska koja je slikana s skele od jelovih greda, svaki natpis koji beleži ime nepoznatog ktitora govori o ljudima koji su živeli, verovali, gradili i nestajali na ovim prostorima.

Manastir koji poseti stotinu ljudi godišnje nije manje vredan od onog koji poseti sto hiljada. Ali iskustvo koje nudi je potpuno drugačije. Pred freskama manastira Pustinja, okružen klisurom i tišinom kojoj ne dopire nikakav zvuk iz spoljnjeg sveta, jasno je zašto su monasi pustinjaci baš ovde izgradili svoja skloništa. Neka mesta deluju sveto ne zbog dekoracije, nego zbog samog prostora koji zauzimaju.