U starim srpskim verovanjima drveće nije imalo samo praktičnu vrednost. Pojedinim vrstama pripisivane su zaštitničke osobine, dok su druge povezivane sa svetom mrtvih, plodnošću ili natprirodnim silama.

Među drvećem koje je uživalo posebno poštovanje nalazila se leska.

O njenom značaju pisao je Veselin Čajkanović, jedan od najznačajnijih srpskih istraživača narodne religije i mitologije, koji je tokom prve polovine 20. veka proučavao običaje i predanja sačuvana u narodu.

U radu „Kult drveta i biljaka kod starih Srba“ lesku je izdvojio kao jedno od najvažnijih stabala kojima je pripisivana posebna moć.

Šta je, prema predanju, čovek mogao da sazna ispod leske?

Jedno od najzanimljivijih verovanja koje je Čajkanović zabeležio odnosilo se na zmiju koja živi ispod ovog drveta.

Prema predanju, onaj ko bi pojeo meso takve zmije mogao bi da razume govor životinja, dok bi mu njeno srce omogućilo da sazna za šta je lekovita svaka biljka.

Ova priča pripada narodnoj mitologiji i ne predstavlja stvarno svojstvo leske niti životinja koje žive u njenoj blizini.

Ipak, otkriva koliko je ovo drvo bilo povezano sa predstavom o skrivenom znanju.

U vreme kada su ljudi mnogo neposrednije zavisili od prirode, poznavanje biljaka, životinja i njihovog ponašanja bilo je važno za svakodnevni život. U narodnim pričama takva znanja često su dobijala natprirodno objašnjenje.

Zašto su se čobani sklanjali pod lesku kada zagrmi?

Leska je imala i zaštitničku ulogu.

Čajkanović navodi da je u narodu postojalo verovanje da u lesku ne udara grom. Zbog toga su čobani tokom grmljavine stavljali njeno lišće za pojas ili tražili zaklon u njenoj blizini.

Ovaj običaj pokazuje kako su se narodna verovanja povezivala sa svakodnevnim životom ljudi koji su veliki deo vremena provodili na otvorenom.

Naravno, leska ne pruža posebnu zaštitu od udara groma. Sklanjanje pod drveće tokom grmljavine može biti opasno, bez obzira na vrstu stabla.

Ipak, verovanje je opstajalo u usmenom predanju i postalo deo simbolike ovog drveta.

Grana leske nije bila običan štap

Posebno značenje imala je leskova grana.

U narodnim pričama pominje se kao čudesni štap kojem su pripisivane različite moći. Verovalo se da može da ispuni želju, savlada zle sile, pa čak i da učini ono što je običnom čoveku nemoguće.

Čajkanović je ove predstave razmatrao kao deo starijeg sloja narodnih verovanja, u kojem pojedina stabla i biljke nisu bila samo deo prirode, već su imala i sveto značenje.

Leska se zato pominje uz druga poštovana stabla, među kojima su hrast, lipa i tisovina.

Takva verovanja razlikovala su se od kraja do kraja, a mnogi običaji vremenom su izgubili prvobitno značenje.

Kako je leska od svetog drveta postala običan deo voćnjaka?

Leska je rasprostranjena u Srbiji, gde raste samoniklo na rubovima šuma, u šikarama i na drugim pogodnim staništima.

Njeni plodovi, lešnici, vekovima se koriste u ishrani, a danas se leska gaji i u komercijalnim zasadima.

Za razliku od nekadašnjih predstava o čudesnim granama i skrivenom znanju, savremeno poznavanje ove biljke zasniva se na botanici i njenoj prehrambenoj vrednosti.

Ipak, u etnološkim zapisima ostao je sačuvan još jedan, gotovo zaboravljen deo njene istorije.

Leska je za naše pretke bila mnogo više od drveta koje daje plodove. U pričama koje su prenošene generacijama predstavljala je zaštitu od nepoznatog i mesto na kojem čovek može da otkrije tajne prirode.

Zahvaljujući zapisima Veselina Čajkanovića, danas znamo da se iza običnog leskovog žbuna nekada krio čitav svet narodnih predstava o prirodi, životinjama i znanju.