U moderno vreme Savin duh se "povampirio" i počeo da unosi nesuglasice između malobrojnih meštana Gornjeg i Donjeg Zarožja. Donjozarožani su rekonstruisali potočaru na izlazu klisure Rogačice i ona je postala turistička atrakcija. Gornjozarožani tvrde da je reč o falsifikatu i da se pravi vampirski mlin nalazio na ulazu u uski kanjon, podno čuda prirode Baratskih ridova.
Tom bezazlenom beskrajnom raspravom planinci sa Povlena se bore protiv čamotinje, koju je dodatno otežala pandemija rasterujući nekada brojne planinare i izletnike. Oni su se obično okupljali na prevoju Debelo brdo, podno vrha Veliki Povlen, gde počinje prostrano Zarožje. Dolazak posetilaca je iznenadio meštane koji nisu bili uobičajeno srdačni.
Zaroški vampir je pre nekoliko godina zavadio valjevske i bajinobaštanske turističke radnike. Valjevci su smatrali da je Sava njihov brend, jer je pripovedač Milovan Glišić iz Valjeva, a Bajinobaštani su dokazivali da je vampir njihova baština, jer je Zarožje u njihovoj opštini.
Posetioci su dalje nastavili do platoa Pašne Ravni, gde su pastiri u stara vremena u maju okupljali stada goneći ih na ispašu. U pretpandemijskoj prošlosti ovde se svraćalo u drumske kafane sa čuvenim pečenjem, koje su sada zakatančene. Dalje su skrenuli ka Makovištu, prateći toponime iz Glišićevih pripovedaka.
Na raskrsnici pod oštrim stenama vrha Oab silaze sa asfalta na tucanik prema zaseoku Barati. Odavde počinju šumski pejzaži iz kojih izbijaju šiljate gole stene koje deluju inspirativno za tajanstvene priče. Tim "rogovima" ime duguju i Zarožje i reka Rogačica koja izvire ispod niza neobičnih visokih golih humova, Ridova, nalik okamenjenim pustinjskim dinama. Geolozi su priznali da tako nešto prvi put vide i da ničeg sličnog nema u Srbiji.
Na putu do Barata nema ljudi. Samo poneki nadgrobni spomenik zarastao u žbunje, izbledela čitulja zalepljena na stablo ili napuštenu kuću. Na starom groblju stoje spomenici junacima Velikog rata za Srbiju. Njihovi potomci pobegli su iz nezahvalne otadžbine na Zapad, da budu gastarbajteri.
Na najvišem vrhu Baratskih ridova živi Miloje Baratović, koji čini jednu petinu stanovništva sela. Zamišljeno posmatra svoja dva bika i brojne kuće zaseoka, neke velike i nove.
Niz liticu, stotinak metara niže, nalazi se ulazno ždrelo klisure Rogačice. S leve strane toka bistre planinske reke visoko se diže kamena gromada vertikalnih strana, a sa desne je strma pošumljena kosa, sa ostacima drevnog puta. Zvukovi brze rečice i vetra su umnogostručeni odjecima, pa nije čudo što su se oko ovog mesta ispredale strašne priče.
Njihova pozadina nije bila natprirodna, otkrila je baka Jelena, koju su zatekli kako posluje oko košnica, srećna što vidi ljude.
"Taj Milovan Glišić je nešto grdno zgrešio pa su ga po kazni poslali u bestragiju, u Zarožje, da bude učitelj. Narod je bio siromašan i noću je svako od svakog krao, pa je neko smislio priču o vampiru da uplaši ljude da ne izlaze po mraku. Tako je rođena priča o Savi, koju onaj mangup Glišić zapisa i začini", kaže baka.
Gorštakinja vedrog duha i britkog jezika je dodala da u zaselak sada dolaze samo lovci koji održavaju obližnji rezervat za divlje svinje:
"Da je za nas neko tako brinuo, ne bi selo opustelo. Rekla sam im, umesto da troše pare na ograde i hranu za životinje, jeftinije im je da nas petoro presele, a da svinjama daju selo".
(Novosti)
Komentari (0)