bičaj koji se ne vidi, ali se strogo poštuje

U selima Homoljskih planina, poput Osanice, Breznice, Lukova i Laznice, postoji običaj koji se retko pominje javno. Porodice redovno posećuju grobove svojih najmilijih i na njima ostavljaju jelo. Ovaj čin se ne obavlja samo za Zadušnice, već često na tačan dan smrti pokojnika, kao i na velike porodične praznike.

Meštani veruju da pokojnik tada dolazi u duhovnom obliku kako bi učestvovao u obroku. Zato se ovaj ritual naziva grobljanska večera, iako se često obavlja u tišini, bez ikakvih reči.

Svako jelo ima svoje značenje

Hrana koja se ostavlja nikada nije slučajna. Na grob se iznosi isključivo ono što je pokojnik najviše voleo za života. Najčešće su to proja, pasulj, kuvano meso, sir, pogača ili kolači. Uz hranu se obavezno ostavlja čašica rakije i čaša vode.

Nož se polaže sa drškom okrenutom ka spomeniku, što simbolizuje mir i zabranu svađe. Hrana se ne jede na grobu. Ako ptice ili životinje priđu i pojedu deo hrane, veruje se da je pokojnik prihvatio dar.

Tišina kao deo rituala

Jedna od najneobičnijih osobina ovog običaja jeste potpuna tišina. Tokom boravka na grobu ne razgovara se glasno, ne dozivaju se drugi ljudi i ne pominju se svakodnevne brige. Smatra se da svaka nepažnja može uznemiriti dušu pokojnika.

Stariji meštani kažu da se tokom ovih trenutaka često oseća mir, ali i neka vrsta prisustva. Zato se grobljanske večere ne obavljaju iz straha, već iz poštovanja.

Zašto običaj opstaje i danas

Iako se svet oko Homolja menja, ovaj običaj opstaje jer predstavlja vezu sa precima i identitetom. Mnogi mladi koji su se odselili u gradove i dalje se vraćaju kako bi ispoštovali grobljansku večeru, makar jednom godišnje.

Etnolozi beleže da je ovaj običaj mešavina staroslovenskih verovanja i hrišćanske prakse, ali u Homolju on nikada nije prestao da se živi. On se ne uči, već se podrazumeva.

Tradicija koja se ne pokazuje, već čuva

Za razliku od folklora i manifestacija, grobljanske večere nisu namenjene publici. One su tiha porodična obaveza, prenošena sa kolena na koleno. Upravo zato se o njima malo piše, ali se mnogo pamte.

U Homolju se veruje da dokle god se ostavlja hrana na grobovima, preci neće zaboraviti žive.