Ovo nije običan manastir, ovo je prostor u kojem možete da vidite kako izgleda koren, temelj, početak. I upravo zato je fascinantno što Studenica nije samo duhovno utočište, nego i najlepši dokaz da su naši preci tačno znali šta rade kada su gradili nešto što bi preživelo vekove.

Mermer kao poruka moći

Čim priđete Beloj crkvi, pogled ostane na mermeru. On je hladan, čist i podseća na nešto što danas povezujemo sa luksuzom, ali u 12. veku to je bio politički statement. Nemanja je želeo da ostavi poruku, ne rečima nego materijalom. Mermer govori tišim tonom od freske, ali deluje snažnije. U tom materijalu ima i ponosa i discipline i onog osećaja da sve može da se sruši, ali da neki temelji moraju ostati netaknuti.

Kada uđete u unutrašnjost, sve postaje još intimnije. Freske Studenice nisu samo lepota, one su emocija u boji. Najjači primer je freska Raspeća. Nema patetike, nema drame, samo bol koji je tako precizno naslikan da deluje kao da je umetnik posmatrao savršeno modernu psihologiju. To je freska koja ne traži da joj verujete, nego vas tera da se zamislite. Zato se često kaže da je Studenica najlepše slikana knjiga o ljudskoj prirodi.

I onda dolazi tišina koja okruži sve. Ona nije prazna, nego gusta, kao da čuva glas Stefana Nemanje, sahranjenog upravo ovde, u manastiru koji je sam podigao. Teško je ostati ravnodušan pred činjenicom da se jedan vladar, nakon carstva i politike, povukao u molitvu, a onda se vratio u svoju Studenicu da završi životni krug. To mesto vam jasno pokaže koliko su moć i skromnost nekad stajali u istom redu.