Kraj januara i početak februara bili su idealni za takozvana sedenja, narodni oblik druženja u kućama komšija i rodbine. Ovakva okupljanja nisu bila samo zabava, već i način da se u zajedništvu prekrati zima. Uglavnom su se održavala uveče, posle svih dnevnih poslova. Domaćini su znali da će im kuća biti puna, te se pripremala prostirka pored ognjišta, izvlačio najbolji duvak, pravila se pita sa sirom ili krompirom i grejala rakija za goste.

Žene predu, muškarci pevaju

Dok su žene prele vunu, tkale i vezle, muškarci su svirali frulu ili pričali priče. Pesma i šala bile su obavezne. Deca su sedela sa strane, upijajući znanje i običaje. Sve se dešavalo spontano, bez poziva i organizacije, znalo se gde je „večeras prelo“. Devojke su pokazivale umeće u rukotvorinama, a mladići snagu i duhovitost.

Ljubav se rađala u tišini

Na prelu su se rađale i prve simpatije. Pogled preko vunenog klupka, stidljivo pevanje pesme, ponuda domaće rakije, sve je imalo svoju simboliku. Prela su bila mesto gde su se ljudi povezivali na dubljem nivou, bez ekrana i poruka. Devojka koja je znala da prede, peva i posluži bila je poželjna mlada.

Tradicija koja se budi

U nekim mestima u Srbiji danas se organizuju etno večeri, koje pokušavaju da ožive duh nekadašnjih prela. U etno selima, turisti mogu prisustvovati prikazu starinskih okupljanja, naučiti kako se prede, peva iz vika, ili jednostavno, sesti pored ognjišta i slušati priču najstarijeg u selu. Iako više nisu svakodnevica, ovakvi događaji podsećaju koliko su naši običaji bogati i vredni čuvanja.