Na Zlatiboru, gde su nekada velike porodične zadruge okupljale i po nekoliko desetina članova, život je bio organizovan drugačije nego danas. Više generacija delilo je imanje, poslove i prihode, a svaki član domaćinstva imao je svoje obaveze.

Kada bi se sin oženio, nije nužno osnivao zasebno domaćinstvo. Ostajao je u porodičnoj zadruzi, dok su on i supruga dobijali vajat, malu drvenu građevinu namenjenu prvenstveno spavanju i čuvanju ličnih stvari.

Ovakav način stanovanja može se videti u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu, gde su sačuvani primeri tradicionalnih zlatiborskih domaćinstava iz 19. i početka 20. veka.

Mladenci su imali svoju kuću, ali ne i svoje ognjište

Vajat je obično bio jedna od manjih građevina raspoređenih oko glavne porodične kuće. Njegova unutrašnjost nije bila naročito uređena.

U najskromnijim vajatima gotovo čitav prostor zauzimao je ležaj. Kasnije su se u njima mogli naći sanduci za odeću, drvene motke na koje se odlagala posteljina, a u većim objektima i razboj za tkanje.

Posebno je zanimljivo što se u vajatima po pravilu nije nalazilo ognjište.

Hrana se pripremala u glavnoj kući, gde su se članovi zadruge okupljali, jeli i dogovarali o svakodnevnim poslovima.

Vajat je mladom paru omogućavao izvesnu privatnost, ali nije predstavljao potpuno samostalno domaćinstvo.

Prema objašnjenju Turističke organizacije Zlatibora, broj vajata u jednoj okućnici zavisio je i od broja oženjenih sinova domaćina.

Šta je značilo kada se iz vajata pojavi dim?

U tradicionalnom zlatiborskom domaćinstvu pojava dima iz vajata mogla je da bude znak važne promene.

Kako se navodi u opisu muzejske postavke u Sirogojnu, kada bi se u vajatu pojavila vatra, to je značilo da se sin odvojio od oca i počeo da vodi zasebno domaćinstvo.

Ovaj detalj govori koliko je ognjište bilo važno u nekadašnjem porodičnom životu.

Dok su svi članovi zadruge koristili zajedničku vatru, pripadali su istom domaćinstvu. Osnivanje sopstvenog ognjišta označavalo je početak samostalnog porodičnog života.

Upravo zbog toga izraz „odvojiti se od ognjišta“ ima mnogo dublje korene od današnjeg značenja preseljenja u drugi stan ili kuću.

Gde je mlada čuvala stvari koje je donela u miraz?

Vajati su imali još jednu važnu namenu. U njima se čuvala devojačka sprema koju je mlada donosila prilikom udaje.

U drvenim sanducima nalazili su se posteljina, odeća, peškiri i drugi predmeti koje je devojka pripremala pre stupanja u brak.

Devojačka sprema često je nastajala godinama. Mnoge predmete devojke su same tkale, šile ili vezle, dok je njen obim zavisio od mogućnosti porodice.

U imućnijim domaćinstvima miraz je mogao da obuhvati i novac, stoku ili zemlju.

Prema etnografskom opisu Muzeja „Staro selo“, veličina devojačke spreme i miraza u pojedinim sredinama uticala je i na mogućnosti devojke da se uda.

Taj podatak pokazuje koliko su brak i ekonomski položaj porodice nekada bili povezani.

Kako je izgledao život u velikoj porodičnoj zadruzi?

Zlatiborske zadruge mogle su da imaju i do 50 članova. U njima su zajedno živeli roditelji, oženjeni sinovi, njihove supruge i deca.

Glavna kuća bila je središte zajedničkog života, dok su se oko nje nalazili vajati, mlekar, pekara, ambar, sušara za voće i drugi pomoćni objekti.

Takav raspored omogućavao je da velika porodica ostane na jednom imanju, a da pojedini članovi imaju prostor namenjen svojim potrebama.

Ipak, život u zadruzi podrazumevao je i zajedničko odlučivanje, podelu rada i poštovanje porodične hijerarhije.

Mladenci su dobijali mesto za sebe, ali su i dalje bili deo mnogo veće zajednice.

U Sirogojnu se i danas može videti kako su izgledale ove kuće

Vajati su sačuvani u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu, udaljenom oko 26 kilometara od turističkog centra Zlatibora.

Na prostoru od pet hektara nalaze se stare građevine prenete iz različitih zlatiborskih sela, među kojima su i objekti koji prikazuju organizaciju nekadašnjeg porodičnog domaćinstva.

Posetioci mogu da vide kako su izgledale glavne kuće, vajati i druge građevine koje su bile neophodne za svakodnevni život.

Posebnu vrednost ove postavke čini to što ne prikazuje samo pojedinačne stare kuće, već i njihov međusobni odnos, odnosno način na koji je funkcionisala velika seoska porodica.

Danas je uobičajeno da mladi bračni parovi nastoje da obezbede zaseban stan ili kuću. Nekada je, međutim, i mali vajat bio dovoljno veliki korak ka njihovom zajedničkom životu.

A trenutak kada bi u njemu prvi put založili sopstvenu vatru imao je posebno značenje. Označavao je da je pod istim porodičnim krovom, u najširem smislu te reči, nastalo novo domaćinstvo.