U njenim redovima bilo je mnogo mladih – studenata, idealista i intelektualaca koji su, rasuti po pokorenim zemljama Balkana, sanjali ujedinjenje u zajedničku državu.

U gimnazijskim danima, koje je kao i čitavo detinjstvo proveo u Sarajevu, i Ivo Andrić je bio pobornik jugoslovenstva. Drugovao je sa Principom, pisao poeziju i verovao da se treba boriti za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Sve ovo dešavalo se mnogo pre Vidovdana 1914. godine i sudbonosnog hica Gavrila Principa koji je sve promenio i Mladu Bosnu zauvek upisao u redove istorije. Verovatno zbog tog događaja, pripadnost jedinog srpskog Nobelovca ovom pokretu, godinama je bila predmet debata.

Otkud Andrić u Mladoj Bosni?

Pre 1914. Jugoslovenski omladinski pokret na prostoru Bosne i Hercegovine je okupljao veliki broj mladih književnika. Među njima je bio i Andrić.

Gimnazijalac Ivo Andrić prvo je bio predsednik u Hrvatskoj naprednoj organizaciji, da bi potom postao prvi predsednik Srpsko-hrvatske napredne omladine koja je činila duhovno i revolucionarno jezgro „Mlade Bosne”.

Osim zajedničke osnove – borbe protiv austrougarske vlasti i želje za ujedinjenjem, u redovima ovog društva bilo je ljudi sa mnoštvom različitih ideja. Zato i ne čudi što su se kasnije mnogi članovi omladinskog pokreta idejno sasvim različito opredeljivali - među njima je bilo potonjih četnika, partizana, ustaša, kraljevih diplomata...

Gde je bio Andrić kada se dogodio atentat u Sarajevu?

Andrić, naravno, nije učestvovao u Sarajevskom atentatu. Te 1914. već je bio u inostranstvu na studijama.

Početak Prvog svetskog rata ga je zatekao u Krakovu. Odmah se vratio na Balkan gde su ga austrougarske vlasti uhapsile i odvele u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. Za sve to vreme, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.

Po izlasku iz zatvora, određen mu je kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine. Nakon amnestije se vratio u Višegrad.

Godinama kasnije,  pisao je o svojim drugovima iz Mlade Bosne.

- Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom pogled u oči i sa žarom, ali i sa tom dubokom melanholijom, tražimo ono naše iz 1914. godine, što je izgledalo strašno, divno i veliko, kao međa vekova i razdoblja, a što polako nestaje i bledi kao pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori.

Ali, između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda, prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ovo svakodnevno sunce, mi podležemo uvek neodoljivom, za nas večnom čaru tih godina. Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti.

I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina - napisao je Ivo Andrić, 1934. godine.