U selima zapadne Srbije nekada se svakodnevno pripremao droženac – jednostavno, ali zasitno jelo od mlevene suve proje, čvaraka i domaće masti. Danas se pravi samo u retkim domaćinstvima.
U mnogim krajevima Srbije zmija nije bila samo životinja, već svetinja. Ako se nastani uz temelj kuće – ne dira se, ne tera, ne ubija. Verovalo se da je to duh pretka koji čuva dom od bolesti, uroka i propasti.
U narodnom predanju Srba, glava nije bila samo telesni deo, već svetinja. Verovalo se da duša ne silazi u grudi, već ostaje iza čela – i zato se lobanja poštovala, čuvala, a ponekad i zakopavala odvojeno.
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
U narodnom verovanju Srba, biljke nisu bile samo ukras ni lek – već živa bića s dušom. Neke su imale moć da prenesu molitvu, druge da čuvaju kuću, a treće da “zatvore” bolest. Najpoštovanije među njima bile su dren, zdravac, bosiljak i pelin.
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
U selima centralne Srbije, trudnicama se savetovalo da ne gledaju odraz punog meseca u vodi – da dete ne bi bilo “mesečevo”, nemirno i pod senkom. Običaj pun tišine, poštovanja i straha od nepoznatog.
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
U selima između Sjenice i Prijepolja, žene su u vreme strogog posta pravile sir bez mleka – od ovsenih zrna, vode i soli. Jelo je bilo jeftino, hranljivo i ukusno, a danas ga gotovo niko ne zna.
Na obroncima Homoljskih planina, žene su vekovima uzimale šaku pepela iz ognjišta i čuvale ga u tikvi skrivenoj u kući – da bi sačuvale mir, zdravlje i sreću doma.
Postoje narodna verovanja da određene predmete ne treba davati tokom praznika.
Poseta ovom manastiru, smeštenom visoko u steni, nije klasično putovanje, već predstavlja duhovnu avanturu, a za svakog vernika, to je pravo hodočašće.
Uskrs se bliži, potrebno je sakupiti što više kreativnih ideja kako biste imali što lepše dekorisana jaja, a sve u svemu ovaj posao, ponekad je i povod da se ljudi u porodici okupe i rade zajedno nešto zabavno, kreativno i na kraju korisno.
Misteriozne stvari vezuju se uz priče o jezeru Ćelije nedaleko od Kruševca.
