"SLAVOLJUBE, POGINUĆEŠ" Železničar iz Srbije je bio brži od voza, OD SIGURNE SMRTI SPASIO BLIZNAKINJE STARE DVE GODINE bacivši se ispred lokomotive

Lepote Srbije

21:00

Zanimljivosti 0

Kad je u kancelariju utrčao stari radnik Ljubiša i sav zadihan viknuo: "Slavoljube, pogazi voz decu!", ne pitajući ništa odmah je skočio i na stolu ostavio 120 miliona za plate da spase dvoipogodišnje sestre bliznakinje Draganu i Danijelu.

"SLAVOLJUBE, POGINUĆEŠ" Železničar iz Srbije je bio brži od voza, OD SIGURNE SMRTI SPASIO BLIZNAKINJE STARE DVE GODINE bacivši se ispred lokomotive
Shutterstock

Taj 10. jul 1984. godine bio je pakleno vreo. Bio sam pomoćnik nadzornika pruge u Braljini i došao sam na posao u kancelariju pored prvog koloseka da isplatim plate radnicima.

Taman sam ih negde oko pola jedan kovertirao, kad je u kancelariju utrčao stari radnik Ljubiša Nešić i sav zadihan vikao: "Slavoljube, pogazi voz decu!". Ne pitajući ništa, jer reči bi bile suvišne i oduzimale bi i ono malo preostalog vremena da se nešto uradi, odmah sam skočio, ostavivši otvorena vrata i na stolu onih 120 miliona dinara za plate. Izleteo sam na vrata i gledao prema stanici, ali nisam video ništa. Okrenem glavu na drugu stranu i vidim dve bele suknjice, kao dve kesice, stoje usred koloseka, a u susret im ide ekspresni voz. Deca. Pruga. Voz. Samo mi se te tri reči "zahuktavaju" u glavi. Druge nije bilo osim da krenem da ih spasavam.

Ovako se Slavoljub Anđelinković (67) iz Vitkovca kod Ražnja seća julskog dana, pre 38 godina, kada je ne misleći na svoj život, od sigurne smrti otrgao tada dvoipogodišnje sestre bliznakinje Draganu i Danijelu Jovanović, iz Braljine, pišu Novosti.

Profimedia
 

Ovaj hrabri čovek, tada je imao 28 godina, i za samo nekoliko sekundi bio je brži od ekspresnog voza broj 263 na liniji Venecija-Istanbul koji je mogao da usmrti malene bliznakinje. Slavoljub je neverovatnom brzinom pojurio prema skretnici "tri" gde su se devojčice igrale... Slike tog događaja, koji je mogao zauvek da odnese i devojčice i njega, ni dan-danas ne blede.

- Počeo sam da trčim koliko me noge nose, nekih stotinak metara, u sprintu. Strepeo sam, a kroz glavu su mi samo prolazile reči: "Hoću li stići... Uspeti... da preteknem ekspres voz... jer on kroz našu stanicu projuri velikom brzinom?" - seća se Slavoljub.

I taman kad je predosećao da će verovatno stići, spotakao se. Srećom da nije pao, ali u neravnopravnoj trci sa ekspres vozom, tada je izgubio nekoliko dragocenih sekundi.

- Slavoljube, poginućeš - čuo je opomenu starice naslonjene na štap.

- Slavoljubeeeeee - vikali su ljudi sa stanice.

Ali, heroj nije zastao. Nije mogao. Tresle su se šine, odzvanjalo na jari usijano gvožđe, podrhtavali pragovi... Kao u magnovenju on se baca na šine...

- Znam samo da sam jednu od tih devojčica uhvatio ispod mišice, ali uopšte ne mogu da se setim kako sam onu drugu izbacio iz koloseka. Toga se ni do današnjeg dana nisam setio. Niti sam čuo sirenu voza, niti da upozorava - priča nam Slavoljub.

Voz je upravo protutnjao pored njih i već zamicao na prvoj krivini...

- Rizik, podvig... Sve je to bio samo trenutak. Nije bio ni san, ni film, a opet sve mi je izgledalo nestvarno... Stajao sam kao okamenjen - kaže naš junak.

Dok se drama odigravala na pruzi, majka bliznakinja, Gordana, okopavala je jagode u bašti pored kuće. Mislila je, kako je kasnije ispričala za Večernje novosti, da se igraju kod ljuljaške u dvorištu, tik tu pored pruge. Ni pomislila nije od kakve strašne tragedije je Slavoljub izbavio njene devojčice.

Shutterstock
 

Pobratimi: Dugo smo slavili dan kad nas je čika Slavoljub spasao

Dugo smo slavili taj dan kada nas je čika Slavoljub spasao. Moji roditelji su taj datum godinama obeležavali, radovali smo se i pevali. Sa čika Slavoljubom smo se čak i pobratimili. Mi smo mu čitavog života zahvalne što smo žive, što smo danas tu gde jesmo, što je rizikovao da svoju decu ostavi bez oca da bi spasao nas. To se ne zaboravlja - kaže za Novosti Dragana.

- Kako sam jednu devojčicu držao ispod mišice, popeo sam se na ogradu, dok je druga bila pored mene. Tako smo stajali par trenutaka. Nisam znao šta da kažem toj ženi. U jednom momentu ona pogleda iznenađeno. Izustila je u čudu: "A zato li svira ovaj voz? Gde su bile?". Ćutao sam.

Tek tada joj je postalo jasno šta je upravo moglo da se dogodi. Ona je počela da ih grdi, a ja sam je zamolio da ih ne dira, nego da ih pusti i da slavi. Tek kad me je pozvala u kuću i ponudila da sednem, setio sam se da i ja imam dve ćerke. Tada sedmogodišnju Draganu i četvorogodišnju Milenu. Na njih, na sebe, na posledice, u onom času nisam mislio. Ako se to zove hrabrost, onda ima istine u onoj da sreća prati hrabre - iskren je Slavoljub.

Tek tad je počeo da se trese: Kad je sve prošlo setio se da kod kuće ima dve ćerkice

Tek kada je stigao kući, shvatio je, kaže, kolikom je riziku bio izložen:

- Nisam o tome razmišljao dok nisam došao kući naveče. Znaju moji kad dođem s posla, kada nešto nije u redu. Došao sam i seo ispred. Supruga je primetila da nešto ne valja. Znala je da je toga dana bila isplata, pitala je da li sam podigao novac, da li sam isplatio radnike. Nagađala je šta je, a ja sam jedva smogao hrabrosti da ispričam.

Zamolio sam je da mi skuva jednu kafu. Dok smo je pili, ja sam joj ispričao. Tek tada su mi se noge odsekle i počele da mi se tresu... Ali, evo i sad da kažem, opet bih uradio potpuno isto.

Slavoljub i njegova supruga Nada danas žive u Vitkovcu, selu koje sa godinama broji sve manje žitelja. Iako je obećao sebi da će, kada ode u penziju, odmarati nedeljom, to se, kako kaže, još nije desilo. Posla je mnogo i kod kuće, a njih dvoje bave se i proizvodnjom krastavca, čuvaju životinje, proizvode jaja, meso...

Sa Draganom i Danijelom, bliznakinjama koje je spasao, kao i sa njihovim roditeljima ostao je prijatelj. Redovno se posećuju kada su slave. Danas, Dragana živi u Pančevu, a Danijela je u rodnoj Baljini.

Rastao pored pruge i tate železničara

Slavoljubu je otac bio železničar... Junaci mog detinjstva koje je proteklo u igrama pored pruge bili železničari. Kao sasvim mali divio sam se ljudima u teget odelu koji kao kakvi čarobnjaci upravljaju lokomotivom koja vuče dugu kompoziciju vagona. Ali, vrlo rano, opet od oca, shvatio sam i sve rizike života "na šinama". No, uprkos tome, ipak sam odlučio da i ja živim od tog hleba - ispričao nam je Slavoljub. O podvigu skromnog i plemenitog čoveka i dan-danas pričaju na Železničkoj stanici "Aleksinac" gde je Slavoljub proveo i poslednje godine radnog staža.

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

BONUS VIDEO:

Komentari(0)

Loading