GADILI SMO JOJ SE: Užasno mišljenje Ane Kraus, žene Vuka Karadžića, o Srbima i pravoslavlju!

12:00

Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama.

Vuk Karadžić je u Beču upoznao Anu Mariju Kraus, ćerku austijskog trgovca i svog stanodavca, sa kojom se oženio i imao trinaestoro dece. Tokom svojih čestih i dugih putovanja pisao je u više navrata Ani kako bi bilo dobro da porodica dođe za njim u Srbiju. U njenim odgovorima sadržano je poražavajuće mišljenje o Srbiji, pravoslavlju i Srbima, koje se kreće od podcenjivanja do gađenja.

Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o deci uglavnom starala Ana, a njeno mišljenje o pravoslavlju, i uopšte o našem narodu, bilo je poražavajuće. To pokazuje očuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.

"Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama."

U to vreme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd. u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije želela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine. Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa decom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vreme, nagovarao Anu da pređe reku. Ona se izgovarala raznim načinima:

„Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…“

Ovo je deo Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim delima Vuka Karadžića, znatno je izmenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Aniio pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.