ČUDO NEVIĐENO NA ULICAMA BEOGRADA Kupljen je za tadašnjih 12.000 kruna, a ponosni vlasnik bio je rentijer Božidar Radulović

Lepote Srbije

13:00

Zanimljivosti 0

Ima tome nekih stotinak i kusur godina, a po prestoničkoj čaršiji pronela se neobična vest. "Beogradom ide neka aždaja koja bljuje vatru!"

ČUDO NEVIĐENO NA ULICAMA BEOGRADA Kupljen je za tadašnjih 12.000 kruna, a ponosni vlasnik bio je rentijer Božidar Radulović
Shutterstock

Ovako je – ili bar tako anegdote pripovedaju – stanovnike glavnog grada dočekalo jedno novo čudo modernoga doba. Malo je reći da je aždaja koja je „protutnjala“ Nemanjinom slučajne prolaznike potpuno ostavila bez daha. Čuvši zastrašujuću buku kojom je obznanila svoje prisustvo, neke od njih zahvatila je istinska panika.

Nije, međutim, bilo nikakve aždaje niti vatre, a još manje je zastrašujuća buka predstavljala ikakvu pretnju. Ono čemu su Beograđani posvedočili – iako ih je propisno zastrašilo i nagnalo u beg – beše premijerni defile prvog prestoničkog automobila. A "Neselsdorf tip B" zaista je izgledao nesvakidašnje: izrađen pretežno od drveta, odavao je utisak luksuza i skupoće. Izgledom je podsećao na fijakere koji su tada svakodnevno paradirali ulicama Belog Grada; no, nešto mu je ipak nedostajalo – moderna skalamerija, naime, nije zahtevala pogon u vidu konja koje bi vozači pred nju upregli.

I to beše sasvim dovoljno da izazove sveopšte čuđenje prestoničkog življa. Prvi su u čudu ostali službenici Železničke stanice, i taj 3. april 1903. godine sigurno im je još dugo ostao u sećanju. Oni su, zapravo, među prvima dočekali vagon koji je iz Beča prispeo u Beograd. U njemu se nalazio pomenuti Neselsdorfer, a u prestonicu je doputovao direktno iz češke fabrike "Tatra". Već se tada pripovedalo da je reč o "fijakeru koji je mogao da se kreće bez konjske vuče".

Shutterstock
 

 

A na beogradskoj Železničkoj stanici, odveć zadovoljan i ponosit, željno ga je iščekivao njegov novi vlasnik.

Radosti i muke vlasnika prvog beogradskog četvorotočkaša

Boža Radulović bio je bogati beogradski rentijer, trgovac i rezervni oficir. Na bogatstvu je, doduše, velikim delom imao zahvaliti svome ocu. Ovaj je za života izgradio svoju trgovačku imperiju koja je, po prirodi stvari, pripala njegovom nasledniku. To je, naposletku, objasnilo i Radulovićevu sklonost ka životu na visokoj nozi, ali i činjenicu da je za takvo što imao izdvojiti novca. A ganc novog Neselsdorfera nije mogao priuštiti tek bilo ko – nesvakidašnji četvorotočkaš, naime, koštao je vrtoglavih 17.000 austrougarskih kruna.

 

 

U ono vreme, to se smatralo ogromnom svotom novca. Štaviše, za istu sumu mogla se priuštiti kompletno opremljena vila ili, pak, spratnica u pristojnom delu grada. O ekskluzivitetu prvog prestoničkog automobila dovoljno govori i podatak da je pomenuti model proizveden u svega tridesetak primeraka. Jedan od njih pripao je upravo Boži Raduloviću, a sada su njegovom defileu mogli prisustvovati i zatečeni stanovnici glavnoga grada.

Istini za volju, ponositi vlasnik prvog automobila u Beogradu nikako se nije usuđivao voziti sam. Mesto za volanom stoga je ustupio svome pratiocu Sretenu Krstiću. Krstić je, prethotno, nešto više od mesec dana proveo učeći da upravlja Neselsdorferom, a u tome mu je asistirao vozač koji je, sa aždajom na četiri točka, iz češke fabrike pristigao u Beograd. Tako Sreten Krstić postaje lični Radulovićev vozač, kao i, zvanično, prvi srpski šofer. Štaviše, i danas se u beogradskom muzeju automobila čuva prva nacionalna vozačka dozvola koja mu je tom prilikom izdata.

 

 

Ponos vlasnika Neselsdorfera i njegovog vozača, doduše, ubrzo su zapratile i nimalo naivne muke. Kako nikada do tada prestonica nije videla vozilo na motorni pogon, u njoj, sasvim logično, nije bilo benzinskih pumpi. Krstić i Radulović su stoga morali pronaći alternativu, a jedino što su imali na raspolaganju bio je čist apotekarski benzin.

Tako započinje i njihov beskonačni štrapac po prestoničkim apotekama. Benzin se tada mogao naći samo u malim bocama, a potom ga je bilo potrebno pomešati sa gasom. To je ujedno bio razlog zašto ova opasna aždaja nikada nije mogla postići veliku brzinu.

Uprkos tome, činjenica da se po Beogradu prvi automobil provozao pre mnogih svetskih metropola sasvim je bila dovoljna. Nakon Neselsdorfera, u prestonicu su, jedan po jedan, počeli pristizati i njegovi naslednici. Tako je ubrzo na Avalskom drumu nikao i prvi saobraćajni znak: na njemu je, kratko i jasno, pisalo "drži desno". Po postavljanju znaka usledelo je i uvođenje saobraćajnih pravila, te su se uskoro i Beograđani, po svoj prilici, privikli na najnoviji "krik tehnologije".

Narednih godina, buka motora i zvuk sirena postaju deo beogradske svakodnevice. Simpatični Neselsdorfer, dakle, više nije među svojim sugrađanima sejao paniku i strah. Međutim, onaj koji je imao razloga za bojazan beše niko drugi do njegov ponositi vlasnik…

Tačnije – bivši ponositi vlasnik, ako ćemo pravo. Jer, pored nevolja sa nabavkom beznina, Božu Radulovića snašle su i muke sasvim drukčije prirode. Iako se revnosno trudio sačuvati svoj visoki položaj i ugled, istina je da bogati trgovac, po svemu sudeći, nije umeo sačuvati nasleđeno bogatstvo. Radulović je, naime, bio prinuđen proglasiti bankrot, a osim raskošnog i luksuznog života, morao odreći i svog ljubimca na četiri točka – i to svega 3 godine nakon što je u Neseldorferu onako ponosito "projurio" ulicama Beograda.

Izvor: 011info

Komentari(0)

Loading