BALETAN SA BEOGRADSKIH ULICA Svojim "plesom" mamio je turiste, čak je regulisao saobraćaj i u Londonu!

 

Mnogi se takođe sećaju i da su do najprometnijih raskrsnica nekada stizali bez trunke napetosti i zaglušujućeg zvuka sirena. A kada bi ih put naneo ka Zelenom Vencu, Slaviji, Trgu Republike ili Terazijama, imali su zadovoljstvo prisustvovati i nesvakidašnjoj plesnoj tački. Graciozna prilika saobraćajca, od glave do pete obučena u belo, na trenutak bi prekidala monotoniju gradske vožnje, mameći osmehe vozača i slučajnih prolaznika.

 

Priča koja je odjeknula ulicama – ovdašnjim, a potom i svetskim – započinje krajem ’60-tih godina, a Jovan se tada još uvek nalazio na poziciji obezbeđenja lica i objekata pri Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova. Sve dok se u istom Sektretarijatu nisu dosetili da malo „doteraju“ izgled tadašnjih saobraćajaca. Neko je, naime, pomislio da bi bela uniforma bila idealna za osobu koja bi morala biti primećena na prometnim gradskim ulicama. Novo odelo upotpunjavali su beli šlem i bele rukavice i cipele, a ova kombinacija toliko se dopala Jovanu Bulju da je odmah zatražio premeštaj. Za to mu je, doduše, bilo potrebno i malo upornosti i ubeđivanja. Njegovi nadređeni su smatrali da je Jovan previše nizak za saobraćajca; no videvši da ovaj ne namerava odustati, ipak ga odlučuju poslati na ulice glavnog grada. I niko nije slutito da je upravo tada rođena nova jugoslovenska pop zvezda.

 

 

Raditi kao milicioner na raskrsnici na prvi pogled baš i nije preterano uzbudljivo. Zakon o bezbednosti saobraćaja propisuje svega 3 različita stava, 3 pokreta rukom i isto toliko pratećih zvižduka, sugeruišući tako učesnicima da uspore, ubrzaju, zaustave ili pak, preusmere svoje kretanje. Dodajte tome šestočasovnu smenu saobraćajnog policajca i shvatićete da je reč o prilično monotonoj aktivnosti – čak i ukoliko sve vreme „sijate“ u ganc novoj, snežnobeloj uniformi.

Nesvakidašnja karijera beogradskog saobraćajca trajala je sve do početka ’80-tih godina. Vremenom, Jovanova popularnost počela je da jenjava, da bi ga, nakon prevremenog penzionisanja, sugrađani sretali kao prodavca u „Borbinom“ kiosku, a potom i kao parking kontrolora. Prepoznatljiv osmeh i spontana ljubaznost ostali su Jovanovi zaštitni znaci sve do njegove smrti, februara 2010. godine. Nakon blistave desetogodišnje karijere, Jovan je ostao upamćen po tome što je u svoju monotonu, rutinsku dužnost uneo dašak originalnosti. Naposletku, priča o maštovitom saobraćajcu podseća nas i na to da je uz malo kreativnosti i dobre volje sasvim moguće svoj poziv pretvoriti u igru, i pritom – zašto da ne – još nekome ulepšati dan.