U srpskoj narodnoj kulturi, mesečeve mene i lunarni ciklusi imali su posebno mesto, povezani sa brojnim običajima, verovanjima i ritualima. Naši preci verovali su da mesečeve faze direktno utiču na njihov svakodnevni život, zdravlje, plodnost zemlje i životinja, kao i na opštu sreću i blagostanje.
U nekim krajevima Srbije postoji verovanje da jedan dan u mesecu – obično krajem maja ili uoči Petrovdana – ne valja ni kositi, ni šiti, ni seći ništa što je „živo“. Kažu da tog dana mesec stoji „među stranama“, pa ništa nema pravac.
Kako je mesečina postala portal drugog sveta, a prozor mesto nesanice i bolesti
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
U selima centralne Srbije, trudnicama se savetovalo da ne gledaju odraz punog meseca u vodi – da dete ne bi bilo “mesečevo”, nemirno i pod senkom. Običaj pun tišine, poštovanja i straha od nepoznatog.
Kome će ljubav rasti a bogadstvo pasti?