Jesen je nekada bila vreme kada se u seoskim domaćinstvima završavala berba i pripremale zalihe hrane za zimu. Pored krompira, luka i drugog povrća, posebno mesto imale su jabuke, jer su pojedine sorte mogle da se čuvaju mesecima bez posebne obrade.

Za razliku od voća koje se sušilo ili prerađivalo u kompote i slatko, jabuke namenjene za svežu upotrebu ostavljane su u podrumima, ostavama i drugim prostorijama u kojima je temperatura tokom zime bila relativno niska i stabilna.

Način čuvanja zavisio je od uslova koje je domaćinstvo imalo, ali su se određena pravila prenosila kroz generacije.

Zašto su jabuke stavljane u slamu?

Jedan od tradicionalnih načina čuvanja podrazumevao je slaganje jabuka u drvene sanduke, uz korišćenje slame ili drugog suvog materijala za razdvajanje plodova.

Slama je služila kao zaštita od međusobnog udaranja i pritiskanja, naročito kada su sanduci morali da se prenose ili pomeraju.

Važno je bilo da se za čuvanje odaberu zdrave jabuke, bez vidljivih oštećenja, jer su nagnječeni i napukli plodovi brže propadali.

Zbog toga se voće namenjeno za zimnicu nije biralo samo prema veličini i izgledu, već i prema tome koliko je bilo zdravo i pogodno za duže skladištenje.

Ipak, slama sama po sebi nije sprečavala kvarenje. Za uspešno čuvanje bili su potrebni hladnoća, odgovarajuća vlažnost i povremena kontrola plodova.

Nisu sve jabuke mogle da dočekaju proleće

U starim voćnjacima gajile su se različite sorte jabuka, a domaćini su iskustvom znali koje je najbolje pojesti odmah, a koje mogu da ostanu u ostavi tokom zime.

Među sortama koje su se tradicionalno gajile u Srbiji nalazile su se budimka i kolačara, poznate po upotrebi u domaćinstvima i preradi.

Za duže čuvanje naročito su bile pogodne kasne sorte sa čvršćim plodovima.

Jabuke su se brale pažljivo, kako bi se izbegla oštećenja, a zatim odlagale na mesto zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti i velikih temperaturnih promena.

Plodovi koji bi počeli da omekšavaju ili pokazuju znake truljenja uklanjani su kako se kvarenje ne bi širilo na ostale.

U dobrim uslovima pojedine sorte mogle su da ostanu upotrebljive tokom većeg dela zime, a neke i do proleća.

Podrum je nekada bio važniji od ostave u kuhinji

U tradicionalnim seoskim domaćinstvima podrum nije služio samo za čuvanje vina, rakije ili zimnice u teglama.

U njemu su se često nalazile i zalihe krompira, luka, jabuka i drugih namirnica koje su mogle da izdrže duže skladištenje.

Prednost podruma bila je u tome što je temperatura u njemu obično bila niža nego u stambenom delu kuće, uz manje dnevne oscilacije.

Za čuvanje jabuka bilo je važno da prostor ne bude previše topao, jer toplota ubrzava sazrevanje i propadanje voća.

Takođe, prostorija je morala da bude zaštićena od smrzavanja, a sanduci postavljeni tako da se voće može povremeno pregledati.

Kako danas sačuvati jabuke na sličan način?

Iako većina domaćinstava danas ima frižider, tradicionalni principi čuvanja voća i dalje mogu biti korisni.

Za skladištenje je najbolje odabrati zdrave, neoštećene plodove i držati ih na hladnom mestu, uz odgovarajuću vlažnost vazduha.

Jabuke ne bi trebalo slagati u previsoke gomile, jer težina gornjih plodova može da ošteti one koji se nalaze ispod.

Ako se koriste drveni sanduci, važno je da budu čisti i da omogućavaju strujanje vazduha.

Voće treba povremeno pregledati i ukloniti svaki plod na kojem se pojave znaci kvarenja.

U savremenim uslovima, frižider je često pouzdaniji izbor, naročito kada u podrumu ili ostavi nije moguće održavati odgovarajuću temperaturu.

Nekadašnji način čuvanja jabuka zato nije bio nikakva posebna tajna, već rezultat iskustva i dobrog poznavanja voća koje se gajilo.

U vreme kada se živelo od onoga što je tokom godine proizvedeno, uspešno sačuvati jabuke do kraja zime značilo je da će porodica i tokom hladnih meseci imati sveže voće na trpezi.