Dok danas početak i kraj radnog odnosa određuju ugovori i zakonski rokovi, u prošlosti su se mnogi poslovi na selu dogovarali od jednog velikog praznika do drugog. Đurđevdan i Mitrovdan bili su naročito važni, jer su označavali smenu toplog i hladnog dela godine.

Za seoske sluge i najamne radnike Mitrovdan je često bio dan kada se završavala služba kod jednog domaćina. Oni kojima je istekao dogovor mogli su da ostanu, ukoliko se ponovo sporazumeju sa gazdom, ili da potraže posao na drugom imanju.

Takva promena nije podrazumevala samo novog poslodavca. Za one koji su stanovali u domaćinstvu u kojem su radili značila je i selidbu, drugačije uslove života, a ponekad i odlazak u drugo selo.

Zašto se baš na Mitrovdan završavala služba?

Razlog je bio povezan sa poslovima od kojih je selo živelo.

Tokom proleća, leta i rane jeseni bilo je najviše posla na njivama, livadama i oko stoke. Kada bi se završili veliki poljoprivredni radovi, smanjivala se i potreba za sezonskom radnom snagom.

Mitrovdan je zato u pojedinim krajevima postao uobičajen rok za završetak dogovorenih poslova. Domaćini su tada mogli da odluče koliko će im radnika biti potrebno tokom zime, dok su najamnici tražili novi angažman ili se vraćali svojim kućama.

U vreme kada nije bilo savremenih sredstava za obradu zemlje, poljoprivredni poslovi zahtevali su mnogo ljudskog rada. Zato su ovakvi dogovori bili važan deo seoske svakodnevice.

Ipak, ne treba zamišljati da su svi stanovnici Srbije istog dana menjali posao. Običaji su se razlikovali od kraja do kraja, a Mitrovdan je bio jedan od tradicionalnih datuma prema kojima su se ljudi ravnali.

Zašto se verovalo da na Mitrovdan treba biti kod svoje kuće?

Za ovaj praznik vezano je i staro narodno verovanje da čovek uoči Mitrovdana treba da bude pod sopstvenim krovom.

Govorilo se da će onaj koga praznik zatekne u tuđoj kući tokom naredne godine često noćivati van svog doma.

Isto verovanje postojalo je i za Đurđevdan.

Naravno, reč je o narodnom predanju, a ne o crkvenoj zabrani putovanja ili boravka kod rodbine i prijatelja.

Ipak, zanimljivo je posmatrati ga u kontekstu nekadašnjeg života, kada su mnogi ljudi zbog posla odlazili od kuće i provodili duže vreme na tuđim imanjima.

Za seoskog radnika koji je mesecima boravio kod drugog domaćina, povratak sopstvenoj kući imao je sasvim drugačiju težinu nego što je ima danas.

Praznik posle kojeg se nije računalo na lepo vreme

Mitrovdan je u narodnom kalendaru označavao i vreme kada je trebalo završiti veće poslove napolju.

U pojedinim krajevima verovalo se da nije dobro ostavljati poljske radove za period posle ovog praznika, jer zima može da stigne iznenada.

Domaćinstva su do tada nastojala da obezbede ogrev, pripreme hranu za stoku i završe ono što je bilo neophodno pre dolaska hladnijih dana.

Otuda i poznata izreka „Mitrovdanak, hajdučki rastanak, Đurđevdanak, hajdučki sastanak“, koja se odnosila na običaj hajdučkih družina da se pred zimu razilaze, a na proleće ponovo okupljaju.

Ista dva praznika bila su važna i ljudima koji nisu imali nikakve veze sa hajducima. Prema njima su se ravnali domaćini, čobani, sluge i drugi seoski radnici.

Danas se o Mitrovdanu najčešće govori kroz običaje, verovanja i pripremu slavske trpeze. Mnogo ređe se pominje da je ovaj praznik nekada bio važan i za organizaciju rada, naročito u seoskim domaćinstvima.

Upravo taj običaj, da se služba završava i obnavlja oko Mitrovdana, svedoči o vremenu kada su ljudi svoje obaveze dogovarali prema praznicima i godišnjim dobima, a ne prema datumima upisanim u radni kalendar.