"ČEKAJ ME I JA ĆU SIGURNO DOĆI" Najlepša ljubavna pesma svih vremena krije TRAGIČNU PRIČU koju malo ko zna
Najlepša ljubavna pesma svih vremena prevedena je na čak 35 jezika, a iza njenog nastajanja krije se tužna priča.
Teško da su ikada napisani lepši ljubavni stihovi: "Čekaj me i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo..." Pesma je ušla u antologiju i i danas je jedna od najpoznatijih oda zaljubljenima i njihovim snovima. Najžalosnije od svega - svom autoru je donela svetsku slavu, ali ne i sreću.
Konstantin Simonov jedan je od najuticajnih sovjetski pisaca svih vremena. Dobitnik je Staljinove nagrade za književnost 6 puta, Lenjinove nagrade, ordena Belog lava, a proglašen je i herojem Sovjetskog Saveza. Ipak, širom sveta najupamćeniji će ostati po svojim stihovima: “Čekaj me i ja ću sigurno doći”, piše Istorijski zabavnik.rs.
A pesnikova priča zbog koje je napisao pesmu koja je ganula milione bila je veoma lična i tragična.
Ljubav u rovu Drugog svetskog rata
U životu Konstantina Simonova postojala je samo jedna žena – slavna sovjetska glumica Valentina Serova u koju je bio očajnički zaljubljen. Jedini problem? Valentina je već bila udata i to srećno za generala Anatolija Serova.
Međutim, onda se dogodilo da je Anatoli 1939. poginuo u nesreći dok je testiao novi avion. Valentina je bila skrhana i dugo se upuštala u mnogoborjne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli. Tj. sve dok, ratne 1940. godine, nije upoznala Konstantina.
I taman kada se činilo da će njihova ljubav procvetati, pisac je mobilisan i postao je ratni dopisnik direktno sa fronta i daleko od svoje drage. Ovo iskustvo će ga obeležiti za ceo život jer će svedočiti nekim od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva – bici kod Odese, odbrani Staljingrada, boju za Berlin…
Upravo u jednom od tih rovova 1941, siguran da se kući neće vratiti, Konstantin Simonov je napisao svoju najlepšu ljubavnu pesmu – “Čekaj me”. U mislima mu je bila samo Valentina, a njegova oda trebalo je da postane poruka njoj kada njega više ne bude.
Stihovi su proveli u džepu Konstantinovog kaputa pune četiri godine, a dogodilo se čudo – Simonov se živ, zdrav i ovenčan slavom vratio kući 1943. pravo u zagrljaj svoje voljene i tek toliko da se venčaju. Do kraja rata stekao je čin pukovnika i bio postavljen na poziciju zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca.
Priča slavnog pisca i najpoznatije sovjetske glumice tog doba obišla je svet, a pesma o njihovoj ljubavi koja je nadjačala smrt prevedena je na čak 35 jezika. Ipak, malo ljudi zna šta se dogodilo nakon svega.
Tragičan kraj
Ironično, nakon svih nedaća koje su prošli, Konstantin i Valentina u braku nisu imali sreće. Stalno pod budnim okom javnosti, počele su da kruže priče da je Valentina, dok joj je suprug bio na ratištu i pisao najlepše stihove, varala Simonova i to sa “budžovanom” - generalom Rokosovskim.
Danas se zna da je afera bila izmišljena. Valentina jeste radila kao dobrovoljna medicinska sestra u bolnici u kojoj se Rokosovski oporavljao od rana sa ratišta i da, jesu se sreli nekoliko puta, ali to je bilo sve! General je u to vreme već imao ljubavnicu, doktorku u toj bolnici sa kojom je 1945. dobio i ćerku, a Valentinu više nikada nije ni video.
Ipak, brak nije preživeo tračeve. Konstantin Simonov je napustio suprugu 1957. a njen život je krenuo silaznom putanjom. Karijera joj je potpuno zamrla i postala je alkoholičarka. Jedna od najlepših žena Sovjetske Rusije umrla je sama i zaboravljena 1975. u Moskvi u 58. godini života.
Ni Konstantin nakon Valentine nije pronašao sreću. Posvetio se karijeri i jedina porodica postale su mu knjige i stihovi. Umro je 1979. godine pokušavajući da, i pored protivljenja vojske, stvori arhiv sećanja onih koji su se borili u Drugom svetskom ratu.
Konstantinova oda besmrtnoj ljubavi i zanosu preživela je do današnjih dana i danas je jedna od najpopularnijih poema ikada napisanih na ruskom jeziku.
Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviši da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu — naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu, a tu je i TikTok.
Uroš Predić i njegovi zapisi o srpskom selu: delo slikara koji je pisao kao hroničar
Iako je najpoznatiji kao slikar koji je oslikao lice srpskog naroda, Uroš Predić je iza sebe ostavio i pisane tragove o svakodnevici, verovanjima i običajima sela iz kojih je crpeo inspiraciju. Njegovi zapisi iz Orlovata i Banata, danas sačuvani u beleškama, pisamima i memoarima, prava su književnost u zrnima.
Izrada gajdi u selu Kamenica kod Knjaževca: poslednji čuvar zvuka starog Istoka
Na obroncima Stare planine, u selu Kamenica nadomak Knjaževca, još uvek postoji radionica u kojoj nastaju gajde – tradicionalni duvački instrument koji je vekovima bio pratnja svadbi, praznika i pastirskih priča. Sve se pravi ručno, od prirodnih materijala, bez šablona i mašina.
Paljenje strnjike uz pesmu i vino: zaboravljeni prolećni običaj iz sela Guberevac kod Rekovca
U Levču, između Jagodine i Kragujevca, nekada je proleće započinjalo paljenjem strnjike – ali ne kao danas, u tišini i opasnosti, već kao ritual sa pesmom, rakijom i okupljanjem sela. U selu Guberevac, ovaj običaj je bio znak da se zemlja čisti ne samo od korova, već i od zlih sila.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Komentari(0)