Narodna nošnja predstavlja veliko deo srpske kulture i istorijskog nasleđa. Šarolikost srpskih krajeva i podeljenost na celine koje su u pojedinim istorijskim periodima bili pod uticajem raznih, često različitih kultura, uslovila je da se se narodna nošnja razlikuje od kraja do kraja, a često od sela do sela.
Nošnja je nekad bila simbol bogatstva, kreativnosti, statusa i porekla. Ukrašavanje i raskoš odevnih predmeta, pored uloge raspoznavanja i simbolike, sa sobom je nosilo i različita verovanja i sujeverja.
Za izradu odevnih predmeta u jednom domaćinstvu gotovo uvek su bile zadužene žene. Njihov posao obuhvatao je radove oko gajenja i obrade tekstilnih sirovina, bojenje, tkanje platnenih i vunenih tkanina, pletenje, krojenje, šivenje, ukrašavanje vezom, čipkom i drugim apliciranim ukrasima. Iskustvo i umeće prenosilo se sa starijih na mlađe, s kolena na koleno, a narodnja nošnja je vremenom postajala zaštitni znak srpske tradicije.
Delovi odeće koji se nosili u 19. veku u Srbiji, a danas su uglavnom deo folklornih igara i nastupa su: šajkača, anterija, zubun, tkanica (vrsta pojasa), čakšire, dolama, džemadan, jelek, libada, fistan, šalvare, čarape i opanci.
Komentari (0)