Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva

Kiza R

11:00

Kultura 0

Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?

krst
Shutterstock

U narodnim verovanjima starih Srba, smrt nije bila kraj – već prelazak. Najčešće – preko vode. Bilo da je to reka, potok, bara, ili nevidljiva voda sna, smrt se doživljavala kao trenutak kada duša napušta obalu poznatog i kreće ka drugoj strani, negde gde je tiše, hladnije, ali ne nužno strašno. Veselin Čajkanović piše o ovom starom mitu, koji je preživeo u narodnim pričama, sahranama, pesmama i ritualima, i koji se tiho skriva u rečima koje i danas koristimo kad nekog izgubimo.

Voda – večna granica između svetova

Voda u narodnoj religiji nije bila samo prirodni element, već duhovna prepreka i most. Verovalo se da svet živih i mrtvih deli reka, i da duša mora da je pređe – ali ne može svako.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Ako je život bio težak, grešan, ili duša nemirna – neće moći da pređe. Ako je bila „čista kao voda“ – prelazi lako, bez osvrta.

Zato se i danas kaže: – “Prešao je na drugi svet.”
– “Otišla je preko.”

Običaji vezani za vodu posle smrti

U mnogim krajevima Srbije, posebno u centralnoj i istočnoj Srbiji, i dalje žive običaji koji potiču iz ovog verovanja:

Voda u kući se pokriva ili prosipa posle smrti – da duša ne ostane u njoj.

Pokojnici se umivaju vodom sa izvora, ne iz česme – da bi put „bio čist i lagan“.

U nekim selima, na treći dan nakon sahrane nosi se voda na grob, u tišini, i poliva zemlja „da ne bude žeđan na putu“.

Zašto se mostovi spominju u pričama o smrti?

U bajkama i mitovima, junaci prelaze mostove od magle, svetlosti, trave, i to uvek kad idu iz jednog sveta u drugi. I u srpskom narodnom predanju, duša ide do “tanke vode” i traži vodiča.

Često se pominje:
– crna voda,
– mutna reka,
– tihi potok,
koji se ne prelazi sam, već uz nečiju pomoć – obično žene, deteta, ili "nevidljivog vodiča".

Ko su vodiči kroz vodu?

U pričama i predanjima, to su:

  • duše predaka,
  • “senka iz sna”,
  • ili neko od svetaca (kasnije, hrišćanski adaptirano).

Zato se u molitvama često kaže:
“Nek ti je laka voda i dobar most.”
– što je ostalo iz vremena kada se smrt doslovno zamišljala kao putovanje kroz reku tame ka obali tišine.

Zato se ne sahranjuje pored reke

Verovalo se da ako se pokojnik sahrani preblizu vodi, njegova duša neće pronaći pravi pravac – jer će „čuti vodu i vraćati se“. Zato su pravoslavna groblja uvek na uzvišenju, nikad pored reke.

U nekim selima, voda se izbegavala danima nakon sahrane – niti se kupalo, niti se išlo ka reci, naročito ne u zoru.

Voda kao večna tišina

“Prelaženje preko vode” je jedan od najlepših, najtiših simbola smrti u srpskom narodnom predanju. Nema vatre, nema straha, nema kazne. Samo reka. I duša. I pitanje – da li ćeš preći.

Možda i zato, kad osetimo nečiju smrt, ponekad sanjamo vodu. Jer podsvest još pamti – ono što su naši preci znali bez reči.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
prelaženje preko vode stari srpski običaji smrt

Komentari(0)

Loading