Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
U narodnim verovanjima starih Srba, smrt nije bila kraj – već prelazak. Najčešće – preko vode. Bilo da je to reka, potok, bara, ili nevidljiva voda sna, smrt se doživljavala kao trenutak kada duša napušta obalu poznatog i kreće ka drugoj strani, negde gde je tiše, hladnije, ali ne nužno strašno. Veselin Čajkanović piše o ovom starom mitu, koji je preživeo u narodnim pričama, sahranama, pesmama i ritualima, i koji se tiho skriva u rečima koje i danas koristimo kad nekog izgubimo.
Voda – večna granica između svetova
Voda u narodnoj religiji nije bila samo prirodni element, već duhovna prepreka i most. Verovalo se da svet živih i mrtvih deli reka, i da duša mora da je pređe – ali ne može svako.
Možda vas zanima:
Prelo u Sremu: Noć kada se prela vuna i sklapala prijateljstva
Običaj zimskih okupljanja uz ognjište, pesmu i priču koji je grejao i kuću i dušu
Pletenje venaca od bosiljka i zvezdana: Zaboravljena letnja praksa protiv uroka i vrućine
U avgustu, kad sunce prži, a bilje miriše najjače, srpska sela su vekovima imala jedan poseban, tih običaj – pletenje venaca od bosiljka, zvezdana, nevena i kantariona. Ovi mirisni krugovi nisu bili samo ukras: verovalo se da imaju moć da štite dom od zla, decu od uroka i starije od letnje nemoći.
Možda vas zanima:
Prelo u Sremu: Noć kada se prela vuna i sklapala prijateljstva
Običaj zimskih okupljanja uz ognjište, pesmu i priču koji je grejao i kuću i dušu
Pletenje venaca od bosiljka i zvezdana: Zaboravljena letnja praksa protiv uroka i vrućine
U avgustu, kad sunce prži, a bilje miriše najjače, srpska sela su vekovima imala jedan poseban, tih običaj – pletenje venaca od bosiljka, zvezdana, nevena i kantariona. Ovi mirisni krugovi nisu bili samo ukras: verovalo se da imaju moć da štite dom od zla, decu od uroka i starije od letnje nemoći.
Možda vas zanima:
Prelo u Sremu: Noć kada se prela vuna i sklapala prijateljstva
Običaj zimskih okupljanja uz ognjište, pesmu i priču koji je grejao i kuću i dušu
Pletenje venaca od bosiljka i zvezdana: Zaboravljena letnja praksa protiv uroka i vrućine
U avgustu, kad sunce prži, a bilje miriše najjače, srpska sela su vekovima imala jedan poseban, tih običaj – pletenje venaca od bosiljka, zvezdana, nevena i kantariona. Ovi mirisni krugovi nisu bili samo ukras: verovalo se da imaju moć da štite dom od zla, decu od uroka i starije od letnje nemoći.
Ako je život bio težak, grešan, ili duša nemirna – neće moći da pređe. Ako je bila „čista kao voda“ – prelazi lako, bez osvrta.
Zato se i danas kaže: – “Prešao je na drugi svet.”
– “Otišla je preko.”
Običaji vezani za vodu posle smrti
U mnogim krajevima Srbije, posebno u centralnoj i istočnoj Srbiji, i dalje žive običaji koji potiču iz ovog verovanja:
Voda u kući se pokriva ili prosipa posle smrti – da duša ne ostane u njoj.
Pokojnici se umivaju vodom sa izvora, ne iz česme – da bi put „bio čist i lagan“.
U nekim selima, na treći dan nakon sahrane nosi se voda na grob, u tišini, i poliva zemlja „da ne bude žeđan na putu“.
Zašto se mostovi spominju u pričama o smrti?
U bajkama i mitovima, junaci prelaze mostove od magle, svetlosti, trave, i to uvek kad idu iz jednog sveta u drugi. I u srpskom narodnom predanju, duša ide do “tanke vode” i traži vodiča.
Često se pominje:
– crna voda,
– mutna reka,
– tihi potok,
koji se ne prelazi sam, već uz nečiju pomoć – obično žene, deteta, ili "nevidljivog vodiča".
Ko su vodiči kroz vodu?
U pričama i predanjima, to su:
- duše predaka,
- “senka iz sna”,
- ili neko od svetaca (kasnije, hrišćanski adaptirano).
Zato se u molitvama često kaže:
“Nek ti je laka voda i dobar most.”
– što je ostalo iz vremena kada se smrt doslovno zamišljala kao putovanje kroz reku tame ka obali tišine.
Zato se ne sahranjuje pored reke
Verovalo se da ako se pokojnik sahrani preblizu vodi, njegova duša neće pronaći pravi pravac – jer će „čuti vodu i vraćati se“. Zato su pravoslavna groblja uvek na uzvišenju, nikad pored reke.
U nekim selima, voda se izbegavala danima nakon sahrane – niti se kupalo, niti se išlo ka reci, naročito ne u zoru.
Voda kao večna tišina
“Prelaženje preko vode” je jedan od najlepših, najtiših simbola smrti u srpskom narodnom predanju. Nema vatre, nema straha, nema kazne. Samo reka. I duša. I pitanje – da li ćeš preći.
Možda i zato, kad osetimo nečiju smrt, ponekad sanjamo vodu. Jer podsvest još pamti – ono što su naši preci znali bez reči.
NAROČITO SE IZDVAJAJU: Ove tri ikone treba da ima svaki dom
Od davnina se u srpskim porodicama veruje da određene ikone imaju posebnu zaštitničku i isceliteljsku moć.
Dok se seoske škole po Srbiji zatvaraju ova ponosno prkosi: Osnovna škola u selu Korbovo kod Kladova slavi jubilej od čak 180 godina postojanja - konačno dočekala i adaptaciju
Dok se škole u selima širom Srbije zatvaraju, potpuno drugačija priča stiže iz Kladova. U ovoj opštini Osnovna škola „Hajduk Veljko“ u selu Korbovo, ove godine slavi čak 180 godina postojanja. Tokom skoro dva veka postojanja, kroz ovu školu prošle su brojne generacije učenika koji su kasnije postali stubovi društvenog, kulturnog i privrednog života ovog kraja.
Novac prikupljen po osnovu odlaganja krivičnog gonjenja ulaže se u prave stvari: Prekriva se krov manastira Mileševa, sređuju škole i bolnica
Vlada Republike Srbije donela je Rešenje o dodeli sredstava prikupljenih po osnovu odlaganja krivičnog gonjenja, a Opštini Prijepolje odobrena su finansijska sredstva za realizaciju četiri važna projekta od značaja za zdravstvo, obrazovanje, kulturu i očuvanje nasleđa.
Ovo je tajna imena srpskih manastira: Hladnoća, mesto ljubavnog sastanka i izvor kriju zagonetku, a jedan se zove po srpskom despotu koga su poredili sa carem
Srpski manastiri nose najrazličitija imena koja imaju svoju istoriji i posebna značenja.
PRAVA ISTINA O TESTAMENTU PAVLA VUISIĆA: Nikakav komunist ni govora, niti jedne reči da mi ne progovori, inače ću ustati iz groba!
Poslednjih meseci po srpskim portalima se objavljuje tekst testamenta Pavla Vuisića iz 1982. godine, koji se poput dobrog gega "šeruje" po društvenim mrežama. Testament se prenosi nepotpun, što danas žalosti njegovu suprugu Mirjanu, poznatiju kao Sula, koja je 32 godine provela sa Pavlom i koja danas čuva sećanje na njega.
Komentari(0)