U srpskoj narodnoj tradiciji postojao je običaj poznat kao „puste stolice“, gde su na velikim porodičnim okupljanjima, praznicima ili slavljima, ostavljana prazna mesta za pokojne pretke. Ovaj običaj odražava duboko ukorenjeno poštovanje prema precima i verovanje da njihovi duhovi i dalje učestvuju u životima svojih potomaka.
U narodnim verovanjima, pojava mrava na pragu u sred leta nije obična pojava. Ako mravi prelaze pravo preko praga, bez zastoja, govorilo se da se iz kuće neko „diže“. Ne nužno fizički – već duhovno, ili zauvek.
U mnogim domaćinstvima lavanda se nije gajila samo zbog mirisa – već i zbog verovanja da štiti san deteta. Grančica ušivena u jastuk bila je deo večernjeg rituala u tišini.
„Zelene svadbe“ bile su stari običaj u mnogim ruralnim krajevima Srbije, gde su mladi parovi birali da se venčaju pod otvorenim nebom, najčešće na livadama ili proplancima. Ovaj običaj imao je duboku simboliku povezanu sa plodnošću, obnovom života i harmonijom sa prirodom.
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
U narodnom verovanju, detelina sa četiri lista nije amajlija sama po sebi. Snaga joj dolazi u trenutku branja. Verovalo se da ako je uzmeš kad je obasja sunce – sreća se raspe. Ako je ubereš u senci – ona ostaje uz tebe.
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dren ubran pre nego što sazri nije za jelo – već za čuvanje. Tokom jula, prve grančice drena stavljaju se na prozor, gde, verovalo se, „vezuju zdravlje za kuću“ dok leto ne prođe i plod ne sazri.
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.
U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.
U srpskoj narodnoj tradiciji, pauk nije bio samo nepoželjna stvorenja iz ćoška. Ako se pojavi iznad vrata, verovalo se da ga ne treba dirati – jer čuva mir u kući, hvata tešku misao i plete nit sreće između ukućana.
U narodnim običajima centralne Srbije, devojke su uoči velikih praznika stavljale list oraha ispod jastuka, verujući da će im u snu doći lik onoga kome je suđeno da ih uzme. Ako bi jastuk ujutru bio topao – znak je da je san bio istinit.
U vinogradarskim krajevima Srbije, posebno u zapadnim delovima Šumadije i južnoj Srbiji, tamjanika se nije jela kao obično grožđe. Prvi grozd se brao ćutke, nikad nožem, i jeo bez reči. Verovalo se da njegov miris otvara srce, a tišina čuva ono što dolazi.
U mnogim srpskim domaćinstvima, posebno u selima centralne i zapadne Srbije, iznad trpezarijskog stola visio je jedan nož. Nije bio za sečenje hleba, već za mir – verovalo se da preseče svađu, čuva dom od podela i ne dozvoljava da se „reč zadrži između zalogaja“.
U mnogim domaćinstvima širom Srbije, pre nego što su stigla zvona i zvonca, na vratima je visilo jednostavno gvozdeno zvonce. Njegov zvuk nije samo najavljivao dolazak – već je, verovalo se, govorio kakav je gost na pragu.
U mnogim srpskim selima, kada bi se razboj zauvek ućutao, čunak – drvena alatka kojom se prebacuje nit u tkanju – nije se odbacivao. Čuvao se na tavanu, u sanduku ili iza vrata, jer se verovalo da sa sobom nosi „glas žene iz kuće“ i da ga ne sme niko prvi prelomiti.