U vinogradarskim krajevima Srbije, posebno u zapadnim delovima Šumadije i južnoj Srbiji, tamjanika se nije jela kao obično grožđe. Prvi grozd se brao ćutke, nikad nožem, i jeo bez reči. Verovalo se da njegov miris otvara srce, a tišina čuva ono što dolazi.
U mnogim srpskim domaćinstvima, posebno u selima centralne i zapadne Srbije, iznad trpezarijskog stola visio je jedan nož. Nije bio za sečenje hleba, već za mir – verovalo se da preseče svađu, čuva dom od podela i ne dozvoljava da se „reč zadrži između zalogaja“.
U mnogim domaćinstvima širom Srbije, pre nego što su stigla zvona i zvonca, na vratima je visilo jednostavno gvozdeno zvonce. Njegov zvuk nije samo najavljivao dolazak – već je, verovalo se, govorio kakav je gost na pragu.
U mnogim srpskim selima, kada bi se razboj zauvek ućutao, čunak – drvena alatka kojom se prebacuje nit u tkanju – nije se odbacivao. Čuvao se na tavanu, u sanduku ili iza vrata, jer se verovalo da sa sobom nosi „glas žene iz kuće“ i da ga ne sme niko prvi prelomiti.
U nekim selima centralne Srbije, devojke su u maju nosile koren peršuna u maloj platnenoj torbici, blizu srca. Verovalo se da ako se čuva u tišini i ne spominje, taj koren „vezuje pogled za pogled“ i čuva voljenog od udaljavanja.
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
U narodnom verovanju širom Srbije, plavi kamen ispred praga imao je posebnu ulogu – nije bio ukras, već štit. Verovalo se da upija zle poglede, misli i namere pre nego što stignu do domaćina.
U srpskoj narodnoj tradiciji, prag nije bio samo ulaz u kuću. Verovalo se da on upija sve ono što ukućani ne izgovore naglas – suze, tajne, neizrečene molitve – i da kroz njega kuća pamti i ono što ljudi žele da zaborave.
U srpskoj narodnoj tradiciji, prvi ubrani zvončić nije bio samo znak proleća. Verovalo se da onaj ko pokloni zvončić voljenoj osobi stvara nevidljivu vezu koja štiti ljubav od rastanka i zaborava.
U srpskoj narodnoj tradiciji branje cveta nije bilo običan čin. Verovalo se da biljke osećaju ruku koja ih kida i da pamte nameru onoga ko ih bere. Ako se cvet obere bez reči i poštovanja, može da donese nemir, bolest ili zaborav.
U starim selima Srbije, naročito u Homolju i Staroj planini, verovalo se da postoje žene čiji snovi nisu njihovi lično – već pripadaju svima. Njihova sanjarenja bila su znak bolesti, rođenja, smrti ili promene koja dolazi.
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
U srpskoj narodnoj tradiciji, proja je bila više od hleba. Nije se sekla kako ti padne na pamet, niti jela bez reda. Ako se prvi rez povuče u pogrešnom pravcu – verovalo se da se u kuću unosi nemir, rasprava i “presečena sreća”.
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.