U istočnoj Srbiji, žene su uz pasulj, proju i kuvani krompir služile jednostavan, ali snažan preliv – od belog luka, mlevenih oraha, sirćeta i vode. Oštar, jak i zdrav, bio je nezaobilazan u vreme posta.
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
U srpskoj narodnoj tradiciji, proja je bila više od hleba. Nije se sekla kako ti padne na pamet, niti jela bez reda. Ako se prvi rez povuče u pogrešnom pravcu – verovalo se da se u kuću unosi nemir, rasprava i “presečena sreća”.
Da li ste znali koje sve korisne sastojke sadrži pepeo i zašto je toliko dobar za baštu, posebno za paradajz?
Poslednji kralj Jugoslavije nije baš slavno završio i to sve zbog svoje ljubavnice koja je umislila da je on njen i mrtav
Stara kuća u Malom Crniću bila pred rušenjem, a onda je bračni par Repaja odlučio da od nje naparvi sebi svoju predivnu oazu mira.
Izvor Svetog Prohora Pčinjskog nalazi se na oko 200 metara od istoimenog manastira u blizini granice sa Makedonijom i prema priči meštana iz okolnih sela voda koja iz njega izvire ima blagodetno dejstvo na čovekov organizam.
Ovo je recept za ručak koji je pun ukusa, bogat teksturom i prilično zasitan
Danas se završava Svetla sedmica, ili kako se u narodu zove Bela ili Tomina, a današnji dan poznat je kao Mali Vaskrs.
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
U selima Šumadije nekada se za večeru služio vrtić – jednostavno zapečeno jelo od kukuruznog brašna, kiselog mleka i domaćeg sira. Pripremano bez jaja i kvasca, jelo se toplo uz mladi luk ili hladno za doručak.
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
U mnogim selima Srbije, postoji drvo koje se ne seče, ne potkresuje, ne dira bez potrebe – jer je „zapisano“. Veruje se da u njemu boravi svetac, duh sela ili predak, a svako nepoštovanje vodi u bolest, neslogu ili nesreću.
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
U nekim selima istočne Srbije, pasulj se za zadušnice nije kuvao samo na slano – već i na slatko. Bez mesa, bez luka, ali sa suvim grožđem, medom i orasima. Jelo tuge i nade, koje se danas retko pamti.