U planinskim krajevima Srbije, naročito u Zlatiborskom i Pešterskom kraju, jela se jednostavna, ali snažna kaša od kiselog mleka, brašna i belog luka. Pravljena pred spavanje, služila je da „izvuče hladnoću iz tela“ i da se lakše zaspi.
U nekim krajevima Srbije, verovalo se da u prvim danima avgusta zmije dobijaju „jezik“ i mogu da izgovore rečenicu. Ko ih čuje – pamti reč ceo život, ali s njom nosi i težinu.
Zaboravljeno srednjovekovno žitije o svetom Mardariju krije elemente mitske naracije, predanja o božanskoj pravdi, prirodi i senkama koje govore – što ga čini jedinstvenim spojem duhovnog i epskog.
U narodnom verovanju, detelina sa četiri lista nije amajlija sama po sebi. Snaga joj dolazi u trenutku branja. Verovalo se da ako je uzmeš kad je obasja sunce – sreća se raspe. Ako je ubereš u senci – ona ostaje uz tebe.
U podnožju Ozrena, između tri sela, vodi deo nekadašnjeg rimskog puta koji je danas prekriven mahovinom i tišinom. Njime se stiže do izvora za koji se veruje da „čuva misao poslednjeg putnika“.
U ponedeljak je veliki praznik, zato nikako ne smete da radite sledeće stvari.
O tome koje biljke se mogu držati u kući, a koje se ne smeju držati, otkrijte dalje u tekstu.
U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čisto plemićkom titulom!
Koračajući svakodnevnom pešačkom rutom dr Vojislav Rašić, pravnik, bivši upravnik Doma staraca i začetnik Sokolskog pokreta u Srbiji, svratio je na kratko na adresu Kralja Milana 5.
Mnogi ljudi nisu svesni koliko je ova biljka zapravo otrovna.
Od kukuruznog brašna se prave mnoga domaća, zdrava jela koja su često na trpezi u svakoj kući.
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dren ubran pre nego što sazri nije za jelo – već za čuvanje. Tokom jula, prve grančice drena stavljaju se na prozor, gde, verovalo se, „vezuju zdravlje za kuću“ dok leto ne prođe i plod ne sazri.
U srpskoj narodnoj tradiciji, 30. jul – praznik Ognjene Marije – smatran je jednim od najopasnijih dana u godini. Tog dana se vatra ne pali bez tišine, voda se ne nosi bez šapata, a u kući se ne viče. Verovalo se da Ognjena Marija „čuje kroz dim i kazni kroz vatru“.
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.
U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.