U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
U selima centralne Srbije, trudnicama se savetovalo da ne gledaju odraz punog meseca u vodi – da dete ne bi bilo “mesečevo”, nemirno i pod senkom. Običaj pun tišine, poštovanja i straha od nepoznatog.
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
U selima između Sjenice i Prijepolja, žene su u vreme strogog posta pravile sir bez mleka – od ovsenih zrna, vode i soli. Jelo je bilo jeftino, hranljivo i ukusno, a danas ga gotovo niko ne zna.
Na obroncima Homoljskih planina, žene su vekovima uzimale šaku pepela iz ognjišta i čuvale ga u tikvi skrivenoj u kući – da bi sačuvale mir, zdravlje i sreću doma.
Postoje narodna verovanja da određene predmete ne treba davati tokom praznika.
Poseta ovom manastiru, smeštenom visoko u steni, nije klasično putovanje, već predstavlja duhovnu avanturu, a za svakog vernika, to je pravo hodočašće.
Uskrs se bliži, potrebno je sakupiti što više kreativnih ideja kako biste imali što lepše dekorisana jaja, a sve u svemu ovaj posao, ponekad je i povod da se ljudi u porodici okupe i rade zajedno nešto zabavno, kreativno i na kraju korisno.
Misteriozne stvari vezuju se uz priče o jezeru Ćelije nedaleko od Kruševca.
Cveti su pokretni hrišćanski praznik kojim se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim. Uvek pada u nedelju, dan nakon Lazareve subote, i nedelju dana pre Uskrsa.
Na Cveti ne biramo mi cveće – ono bira nas! Evo šta znači ako vam baš danas neko pokloni cvet – i kakvu želju treba da zamislite čim uđete u kuću
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
U planinskim selima jugoistočne Srbije nekada se pripremao neobičan „slani pekmez“ – od kuvanih šljiva, belog luka i divljeg bilja. Bio je dodatak uz kačamak, sir ili suvo meso, a danas ga gotovo niko ne pravi.
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.