NJIHOVU HRABROST ISTORIJA NE PAMTI Kako su NAŠIM VOJNICIMA i neprijatelji došli na sahranu
Razarač Zagreb bio je treći od tri broda serije jugoslovenskih razarača klase Beograd i najmoderniji ratni brod Kraljevine Jugoslavije.
Ko su „nagaznici“ iz narodnog predanja: Bića koja ostaju na mestima tuge i pomerenih grobova
U zaboravljenim slojevima srpskog narodnog verovanja kriju se bića koja nisu ni duše ni demoni – već tragovi nesahranjenog bola. Nagaznici nastaju tamo gde je smrt ostala bez oproštaja.
Zašto se verovalo da noć između utorka i srede „nosi san bez povratka“: Zabranjeni dani u snovima
U nekim delovima Srbije, posebno u planinskim krajevima, postojalo je verovanje da su određene noći opasne za san. Najviše se izbegavala noć između utorka i srede, jer se verovalo da ono što se tada sanja – ne donosi poruku, već teret.
Zašto se nož zakopavao ispod kolevke u Homolju: Običaj da se preseče „nevidljiva senka“ koja prati bebu
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
Čaj koji se ne pije: Zašto su žene u Negotinu kuvale „čaj za kuću“ i polivale ga po pragovima
U selima istočne Srbije, žene su jednom nedeljno kuvale čaj od bosiljka, nane i koprive – ne za piće, već za kuću. Tim čajem su prskale ćoškove i pragove, verujući da tako čiste dom od uroka, bolesti i teških reči.
Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
Zašto se u Pčinji voda ostavlja pored vrata kad neko ima noćne more: Tihi ritual protiv „senke sna“
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
Drvo koje “pamti dušu”: Zašto se u srpskom predanju drvo nije seklo bez molitve i šta se dešava kad padne samo od sebe
U narodnim verovanjima Srba, svako drvo ima duh – a neka stabla imaju i dušu. Seći ih bez reči značilo je uvrediti prirodu, a ako sama padnu – verovalo se da nose poruku iz sveta predaka.
Narodna verovanja vekovima stara kažu da ovo ni za živu glavu ne treba raditi: U Srbiji se jedno pravilo strogo poštuje
Narodni običaji su se održali do današnjih dana i predstavljaju skup radnji koje se po određenom redosledu i pravilima obavljaju.
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.